Želim 24-časovno primirje tokom kojeg neće biti silovanja (1983)


Prevod: Natalija Grujović Lektura: Anđela Kovačević i Nina Radulović

Ovo je bio govor koji sam održala na Srednjezapadnoj regionalnoj konferenciji Nacionalne organizacije za menjanje muškaraca, jeseni 1983. godine u Sent Polu (Minesota). Jedan od organizatora mi je ljubazno poslao kasetu i transkript. Časopis muškog pokreta, Em, ga je objavio. Predavala sam u Mineapolisu. To je bilo pre nego što smo Ketrin Mekinon i ja dale predlog ili razvile građanskopravni pristup pornografiji kao zakonodavnoj strategiji. Dosta ljudi iz publike su kasnije postali ključni igrači u borbi za zakon o građanskim pravima. Nisam ih tada poznavala. Bila je to publika od oko 500 muškaraca, sa ponegde raštrkanim ženama. Oslanjala sam se na beleške i zapravo sam bila na putu za Ajdaho – osam sati u oba smera (zbog loše organizacije letova), kako bih održala jednosatni govor o umetnosti – otišla u subotu, vratila se u nedelju; ne možeš da govoriš više od sat vremena jer ćeš propustiti jedini avion koji leti tog dana, moraš da trčiš s podijuma do auta zbog dvočasovne vožnje do aerodroma. Zašto bi militantna feministkinja pod tolikim pritiskom na putu do aerodroma svratila da se obrati skupini od 500 muškaraca? Na neki način, to je bilo feminističko ostvarenje snova. Šta biste rekli toj skupini kada biste mogli? Ovo je šta sam ja rekla, kako sam iskoristila svoju priliku. Muškarci su reagovali znatnom količinom ljubavi i podrške, ali i besa. Oba. Požurila sam da uhvatim let, prva prepreka na putu za Ajdaho. Samo jedan muškarac od 500 mi je fizički zapretio. Zaustavila ga je telohraniteljka (i prijateljica) koja me je pratila.



Mnogo sam razmišljala o tome kako bi se feministkinja poput mene obratila publici sačinjenoj pretežno od muškaraca koji tvrde da su antiseksisti. I razmišljala sam mnogo o tome da li treba da postoji kvalitativna razlika u vrsti govora koji bih uputila vama. Onda sam shvatila da sam nesposobna da se pretvaram da verujem da takva razlika postoji. Posmatrala sam muški pokret mnogo godina. Bliska sam sa nekim ljudima koji učestvuju u njemu. Ne mogu da dođem ovde kao prijatelj, iako bih to jako volela. Želim da vrištim: vrištala bih urlicima silovanih, jecajima pretučenih; još gore, usred tog vriska napravila bih zaglušujući zvuk ženske tišine, one tišine u koju smo rođene jer smo žene i u kojoj većina nas umire. I ako bi taj vrisak sadržao molbu, pitanje ili obraćanje, to bi bilo ovo: zašto ste tako spori? Zašto vam toliko treba da razumete najjednostavnije stvari? Ne komplikovane ideološke stvari. Njih razumete. Jednostavne stvari. Klišee. Da su žene, jednostavno, ljudi u istoj meri kao i vi. Takođe: to da mi nemamo vremena. Mi žene. Nemamo večnost. Neke od nas nemaju još jednu nedelju ili dan da čekaju da vi prodiskutujete šta je ono što će vam omogućiti da izađete na ulice i preduzmete nešto. Bližimo se smrti. Sve žene. Bližimo se silovanju i batinama. Nalazimo se unutar sistema poniženja iz kog nema bega za nas. Koristimo statistiku, ne da bismo izbrojale povrede, već da bismo ubedile svet da povrede postoje. Ta statistika nije apstrakcija. Lako je reći: „Ah, statistika, neko je piše ovako, neko je piše onako”. To je istina. Ali ja čujem o silovanjima, o jednom po jednom, o jednom po jednom, koja se čine na taj način. Ta statistika za mene nije apstraktna. Na svaka tri minuta jedna žena biva silovana. Na svakih osamnaest sekundi jedna žena dobija batine. Tu nema ničeg apstraktnog. Ovo se dešava upravo sada, dok govorim. I dešava se zbog jednostavnog razloga. Nema ništa teško ili složeno u vezi sa njim. Muškarci to rade zbog vrste moći koju imaju nad ženama. Ta moć je stvarna, konkretna, telo je vrši nad telom, vršena je od strane nekoga ko oseća da ima pravo da je vrši, vršena je u javnosti i privatnosti. Ona je srž tlačenja žena. Ona se ne vrši pet hiljada milja ili tri hiljade milja odavde. Vrši se ovde i sada, od strane ljudi u ovoj prostoriji, kao i ostalih naših savremenika: naših prijatelja, komšija, ljudi koje poznajemo. Žene ne moraju da idu u školu da bi naučile o moći. Samo treba da budemo žene, da hodamo ulicom ili pokušamo da završimo kućne poslove, nakon što smo predale telo u braku, a onda izgubile pravo nad njim.

Moć koju vrše muškarci iz dana u dan je moć koja je institucionalizovana. Zaštićena je zakonom. Zaštićena je religijom i religijskim običajima. Zaštićena je univerzitetima, koji su uporišta muške nadmoći. Zaštićena je policijskom silom. Štite je oni koje je Šeli nazvao „nepriznatim zakonodavcima sveta”: pesnici, umetnici. Protiv te moći, mi imamo tišinu.

Izvanredna je stvar pokušati da razumemo i suočimo se sa razlogom zašto muškarci veruju – a oni zaista veruju – da imaju pravo da siluju. Možda ne veruju kada ih pitate. Podignite ruke svi vi koji verujete da imate pravo da silujete. Neće previše ruku biti podignuto. Život je ono gde muškarci veruju da imaju pravo da prisile na seks, što ne nazivaju silovanjem. I izvanredna je stvar pokušati da razumemo da muškarci zaista veruju da imaju pravo da udare i povrede. Jednako je izvanredna stvar pokušati da razumemo da muškarci veruju da imaju pravo da kupe telo žene sa namerom da imaju seks: da je to pravo. I zaista je zapanjujuće pokušati da razumemo da muškarci veruju da je industrija koja ima vrednost od sedam milijardi dolara godišnje, i koja snabdeva muškarce pičkama, nešto na šta oni imaju pravo.

Na taj način se muška moć manifestuje u stvarnom životu. To je značenje teorije o muškoj nadmoći. To znači da možete da silujete. To znači da možete da udarate. To znači da možete da povređujete. To znači da možete da kupujete i prodajete žene. To znači da postoji klasa ljudi koja obezbeđuje šta vam treba. Vi ostajete bogatiji nego one, pa one moraju da vam prodaju seks. I to ne samo na uličnim ćoškovima, već i na radnom mestu. To je još jedno pravo koje pretpostavljate da imate: seksualni pristup bilo kojoj ženi iz vaše okoline, kad god zaželite.

Elem, muški pokret tvrdi da muškarci ne žele vrstu moći koju sam upravo opisala. Zapravo sam čula eksplicitne, čitave rečenice sa tim značenjem. Pa ipak, sve je to izgovor da ne uradite ništa kako biste promenili činjenicu da takvu moć posedujete.

Skrivanje iza krivice, to mi je omiljeno. Obožavam to. Ah, užasno je, da, baš mi je žao. Imate vremena da osećate krivicu. Mi nemamo vremena za vašu krivicu. Vaša krivica je oblik pristanka na ono što nastavlja da se događa. Vaša krivica pomaže da stvari ostanu kakve jesu.

U poslednjih par godina sam dosta slušala o patnji muškaraca zbog seksizma. Naravno, slušala sam dosta o patnji muškaraca celog svog života. Očigledno, čitala sam „Hamleta”. Čitala sam „Kralja Lira”. Obrazovana sam žena. Znam da muškarci pate. Ali ovo je nova dosetka. Sadržana u ideji da je u pitanju neka drugačija patnja je tvrdnja, mislim, da delimično patite zbog nečega što znate da se dešava nekom drugom. To bi zaista bilo novo.

Ali uglavnom se vaša krivica i patnja svedu na: jao, baš se loše osećamo. Sve čini da se muškarci osećaju loše: šta činite, šta ne činite, šta želite da činite, šta ne želite da želite da činite, ali svakako to činite. Mislim da se većina vaših muka sastoji od: jao, baš se osećamo loše. I žao mi je što se osećate loše – tako beskorisno i glupavo loše – jer postoji način na koji ovo zaista jeste vaša tragedija. I ne mislim na to što ne možete da plačete. I ne mislim na to što nema prave intimnosti u vašim životima. I ne mislim na to što vas štit sa kojim morate da živite kao muškarci guši: ne sumnjam da je tako. Ali ne mislim ni na šta od toga. Mislim na to što postoji veza između načina na koji su žene silovane, vaše socijalizacije da silujete, i ratne mašine koja vas samelje i ispljune: ratna mašina kroz koju prolazite, kao što je ona žena prošla kroz mašinu za mlevenje mesa Lerija Flinta na naslovnici Haslera. Bolje bi vam bilo da verujete da ste uključeni u ovu tragediju i da je ona podjednako vaša. Zato što ste pretvoreni u vojničiće od dana kada ste rođeni i sve što naučite o tome kako da izbegnete ljudskost žena postaje deo militarizma zemlje u kojoj živite i sveta u kom živite. Takođe je deo ekonomije, protiv koje redovno tvrdite da protestujete. I problem je što mislite da je to tamo negde: a nije tamo negde. U vama je. Makroi i ratni huškači govore za vas. Silovanje i rat se ne razlikuju toliko. Ono što makroi i ratni huškači rade je da vas čine tako ponosnim što ste muškarčine koje mogu da ga dignu i snažno zabiju. Oni uzmu tu povodljivu seksualnost, obuku vas u male uniforme i pošalju da ubijate i poginete. Neću vam reći da mislim da je to važnije od onoga što radite ženama, jer ne mislim. Ali mislim da ako želite da vidite šta vam ovakav sistem radi, onda treba da obratite pažnju na seksualnu politiku agresije i seksualnu politiku militarizma. Mislim da se muškarci mnogo plaše drugih muškaraca. To je ono na šta ponekad pokušavate da ukažete u svojim malim grupama, kao da se više ne biste plašili jedan drugoga kada biste promenili stav koji imate jedan prema drugom. Dokle god je vaša seksualnost povezana sa agresijom i vaš osećaj povlašćenosti nad ljudskošću sa superiornošću nad drugim ljudima, a imate toliki prezir i neprijateljstvo u svojim stavovima prema ženama i deci, kako se i ne biste plašili jedan drugog? Mislim da dobro uviđate – na stranu to što odbijate da se suočite s tim politički – da su muškarci opasni: zato što jeste.

Rešenje muškog pokreta da učini muškarce manje opasnima jednim za druge kroz menjanje načina na koji se dodirujete i osećate jedni druge nije rešenje. To je rekreativni predah.

Ove konferencije se takođe bave homofobijom. Homofobija je veoma bitna: bitna je za način na koji muška nadmoć funkcioniše. Po mom mišljenju, zabrane protiv muške homoseksualnosti postoje kako bi se zaštitila muška moć. Uradi to njoj. Tj. dokle god muškarci siluju, veoma je bitno da je to usmereno na žene. Dokle god je seks pun neprijateljstva, te izražava moć i prezir prema drugoj osobi, veoma je bitno da muškarci ne budu deklasirani, stigmatizovani kao žensko, korišćeni na sličan način. Moć muškaraca kao klase zavisi od održavanja muškaraca kao seksualno nepovređenih i žena kao seksualno korišćenih od strane muškaraca. Homofobija pomaže da se održi ta klasna moć: takođe pomaže da se zaštitite jedni od drugih, od silovanja. Ako želite da uradite nešto povodom homofobije, moraćete da uradite nešto povodom činjenice da muškarci siluju, i da seks pod prisilom nije slučajan za mušku seksualnost, već je u praksi paradigmatičan. Neke od vas veoma brine uspon desnice u ovoj zemlji, kao da je to nešto odvojeno od pitanja feminizma ili muškog pokreta. Postoji crtež koji sam videla, koji je sve lepo povezao. Velika slika Ronalda Regana kao kauboja sa velikim šeširom i pištoljem. I pisalo je: „Pištolj u svakoj futroli; trudnica u svakom domu. Ponovo načinimo Ameriku muškarcem”. To je politika desnice. Ako se plašite uticaja fašizma u ovoj zemlji – i bili biste budalasti ukoliko se ne biste plašili – onda vam je bolje da shvatite da je srž problema vezana za mušku nadmoć i kontrolu nad ženama. To je program desnice. To je moral o kojem govore. To je ono što misle. To je ono što žele. I jedina značajna opozicija je suprotstavljanje muškom posedovanju žena. Šta uključuje preduzimanje nečega povodom svega ovoga? Čini se da se muški pokret zaglavio kod dve stvari. Prva je da se muškarci ne osećaju dobro u vezi sa sobom. Kako biste i mogli? Druga je da muškarci dolaze kod mene ili drugih feministkinja i govore: „Ono što pričaš o muškarcima nije istina. Ne važi za mene. Ja to ne osećam tako. Ja se protivim svemu ovome”. I ja im kažem: ne govori meni. Reci pornografima. Reci makroima. Reci onima koji izazivaju ratove. Reci apologetama silovanja, onima koji silovanje slave i promovišu. Reci piscima koji misle da je silovanje divno. Reci Leriju Flintu. Reci Hjuu Hefneru. Nema smisla da govoriš meni. Ja sam samo žena. Tu ne mogu ništa. Ti muškarci se usuđuju da govore umesto tebe. Oni su u javnosti i tvrde da te predstavljaju. Ako te ne predstavljaju, bolje da im javiš. Tu je i privatna sfera mizoginije: šta znate jedni o drugima; šta govorite u privatnom životu; iskorišćavanje koje vidite u privatnoj sferi; veze koje se nazivaju ljubavlju, a počivaju na eksploataciji. Nije dovoljno da naiđete na feministkinju koja je u prolazu, priđete joj i kažete: „Jao, što mrzim to”.

Recite svojim prijateljima koji rade te stvari. Postoje i ulice tamo negde na kojima možete da kažete ove stvari jasno i glasno, i utičete na konkretne institucije koje održavaju ova zlostavljanja. Ne sviđa vam se pornografija? Volela bih da poverujem u to. Poverovaću kada vas budem videla na ulicama. Poverovaću kada vidim organizovan politički otpor. Poverovaću kada makroi izgube posao jer nema više muških korisnika.

Hoćete da organizujete muškarce. Ne morate da tražite probleme. Problemi su sastavni deo vaše svakodnevnice.

Hoću da pričam sa vama o jednakosti, šta je jednakost i šta znači. To nije samo ideja. To nije neka bljutava reč za koju se ispostavi da je glupost. Nema nikakve veze s izjavama poput: „O, to se dešava i muškarcima”. Imenujem zlostavljanje i čujem: „O, pa to se dešava i muškarcima”. To nije jednakost za koju se borimo. Možemo da promenimo strategiju i kažemo: pa, dobro, želimo jednakost; nabijaćemo nešto u dupe muškarcima na svaka tri minuta.

Niste to nikada čuli od feminističkog pokreta, zato što za nas jednakost ima dostojanstvo i značaj – to nije neka beznačajna reč koja može da se izvrne, da izgleda glupo kao da ništa ne znači.

Kako bi se uspostavila jednakost, neka neodređena ideja o odricanju moći jeste beskorisna. Neki muškarci imaju nesigurne misli o budućnosti u kojima će se muškarci odreći moći ili će se neki pojedinačni muškarac odreći privilegija koje ima. To takođe nije značenje jednakosti.

Jednakost je praksa. To je akcija. To je način života. To je društvena praksa. To je ekonomska praksa. To je seksualna praksa. Ne može da postoji u vakuumu. Ne možete je imati kod kuće ako, kada ljudi napuste kuću, on živi u svetu gde je njegova nadmoć bazirana na postojanju njegovog kurca, a ona živi u svetu poniženja i degradacije jer se posmatra kao inferiorna i jer je njena seksualnost prokletstvo.

To ne znači da pokušaj da se ostvari jednakost kod kuće nije bitan. Bitan je, ali nije dovoljan. Ako volite jednakost, ako verujete u nju, ona je način na koji želite da živite – ne samo kao muškarci i žene zajedno kod kuće, nego muškarci i muškarci zajedno kod kuće, žene i žene zajedno kod kuće – ako je jednakost ono što želite i do čega vam je stalo, onda morate da se borite za institucije koje će je učiniti društvenom stvarnošću.

Ona nije samo stvar vašeg stava. Ne možete je stvoriti mislima. Ne možete da je praktikujete ponekad, kada vam ide u prilog, a odbacite je ostatak vremena. Jednakost je disciplina. Ona je način života. Ona je politička potreba da se stvori jednakost u institucijama. Još jedna stvar o jednakosti je da ne može da postoji istovremeno sa silovanjem. Ne može. I ne može da koegzistira sa pornografijom ili prostitucijom ili ekonomskom degradacijom žena na bilo kom nivou, na bilo koji način. Ne može da koegzistira, jer sve te stvari podrazumevaju inferiornost žena. Hoću da vidim kako se ovaj muški pokret obavezuje na zaustavljanje silovanja zato što je to jedina značajna posvećenost jednakosti. Zadivljujuće je kako u svim našim sferama feminizma i antiseksizma nikada ozbiljno ne razgovaramo o zaustavljanju silovanja. Zaustavljanju. Obustavljanju. Dosta. Dosta silovanja. Da li se negde u dubini našeg uma hvatamo za neizbežnost silovanja kao poslednjeg utočišta onog što je biološko? Da li mislimo da će zauvek da postoji, šta god mi radili? Sve naše političke akcije su laž ako se ne posvetimo zaustavljanju silovanja. Ta posvećenost mora da bude politička. Mora da bude ozbiljna. Mora da bude sistematska. Mora da bude javna. Ne sme da bude za sopstvene potrebe.

Stvari koje je muški pokret želeo su stvari vredne posedovanja. Intima je vredna posedovanja. Nežnost je vredna posedovanja. Zajednički rad je vredan posedovanja. Pravi emocionalni život je vredan posedovanja. Ne možete imati ove stvari u svetu u kom se siluje. Silovanje stoji na putu svim tim stvarima koje tvrdite da želite. Znate na šta mislim kad kažem silovanje. Sudija ne mora da ušeta u ovu prostoriju i kaže da su po toj i toj zakonskoj odredbi ovo elementi dokaza silovanja. Govorimo o bilo kakvom seksu pod prisilom, uključujući i finansijsku prinudu.

Ne možete imati jednakost, nežnost ili intimnost dokle god postoji silovanje, jer silovanje znači teror. Znači da deo populacije živi u stanju zastrašenosti i pretvara se – da vas zadovolji i umiri – da nije tako. Tako da nema iskrenosti. Kako je može i biti? Možete li da zamislite kako je živeti kao žena iz dana u dan pod pretnjom silovanja? Ili kako je to živeti sa stvarnošću? Želim da vas vidim kako koristite ta legendarna tela, tu legendarnu snagu, tu legendarnu hrabrost i nežnost koje tvrdite da posedujete prema ženama; što znači protiv silovatelja, protiv makroa, protiv pornografa. To znači nešto više od samoodricanja. To znači sistematski, politički, aktivni, javni napad. A toga je bilo malo.

Došla sam ovde danas zato što ne verujem da je silovanje neizbežno ili prirodno. Da verujem, ne bih imala razloga da budem ovde. Da verujem, moj politički rad bi bio drugačiji. Da li ste se ikada zapitali zbog čega ne krećemo u oružanu borbu protiv vas? Ne zato što vlada nestašica kuhinjskih noževa u ovoj zemlji. Zato što verujemo u vašu ljudskost, uprkos svim dokazima.

Ne želimo da vam pomažemo da poverujete u svoju ljudskost. Ne možemo to više da radimo. Oduvek smo pokušavale. Zauzvrat smo dobile sistematsku eksploataciju i sistematsko zlostavljanje. Od sada ćete morati sami i svesni ste toga.

Sram koji muškarci osećaju pred ženama je, mislim, prikladan odgovor na ono što muškarci rade i ne rade. Mislim da treba da vas bude sramota. Ali ono što radite s tim sramom je to da ga koristite da nastavite da radite šta želite i da nastavite da ne radite išta drugo; i morate da prestanete. Morate da prekinete. Vaša psihologija nije bitna. Koliko patite, na kraju krajeva, nije ništa bitnije od toga koliko mi patimo. Ako bismo sedele i samo pričale koliko nas je silovanje povredilo, da li mislite da bi se u ovoj zemlji desile promene koje su se desile u poslednjih petnaest godina? Ne bi.

Istina je da moramo da razgovaramo. Na koji smo, uostalom, drugačiji način mogle da saznamo da svaka od nas, kojoj se nekada desilo silovanje ili nasilje, nije jedina žena na svetu koja „to nije tražila”? Ne bismo mogle da čitamo o tome u novinama, ne tada. Ne bismo našle knjige o tome. Ali vi znate i sada je pitanje šta ćete učiniti; tako da su vaš sram i vaša krivica mimo suštine. Uopšte nam nisu bitni, nikako. Nisu dovoljno dobri. Ništa ne čine.

Kao feministkinja, sa sobom nosim silovanja svih žena sa kojima sam pričala u poslednjih deset godina. Kao žena, sa sobom nosim svoje silovanje. Da li se sećate slika evropskih gradova za vreme kuge, onih kolica koja bi išla, a ljudi bi samo kupili leševe i ubacivali ih unutra? E, pa, takav je osećaj znati o silovanju. Gomile, gomile i gomile tela sa životima, ljudskim imenima i ljudskim licima. Govorim u ime mnogih feministkinja, ne samo u svoje, kada vam kažem da sam umorna od onoga što znam i neizmerno tužna zbog onoga što je već učinjeno ženama do ovog trenutka, sada, do 2.24 popodne, na ovom mestu. I želim jedan dan predaha, jedan slobodan dan, jedan dan kada se nova tela ne bacaju na gomilu, jedan dan kada se nova agonija ne dodaje staroj, i tražim da mi date to. I kako bih mogla da vas pitam za manje – to je tako malo. I kako biste vi mogli da mi ponudite manje – to je tako malo. Čak i u ratovima postoje dani primirja. Idite i organizujte primirje. Zaustavite svoju stranu na jedan dan. Želim dvadesetčetvoročasovno primirje tokom kojeg neće biti silovanja. Izazivam vas da probate. Zahtevam da probate. Ne smeta mi da vas preklinjem da probate. Zašto biste inače bili ovde? Šta drugo ovaj pokret može da znači? Šta drugo može da bude toliko bitno?

I na taj dan, dan primirja, na dan kada nijedna žena ne bude silovana, započećemo stvarnu praksu jednakosti, jer je ne možemo započeti pre tog dana. Pre tog dana ona ne znači ništa jer ona nije ništa: nije stvarna; nije istinita. Ali tog dana postaje stvarna. A onda ćemo, umesto silovanja, prvi put u svojim životima – i žene i muškarci – iskusiti slobodu.

Ako imate ideju slobode koja uključuje postojanje silovanja – grešite. Ne možete da menjate ono što tvrdite da želite da menjate. Što se tiče mene, želim da osetim makar jedan dan slobode pre nego što umrem.

Ostavljam vas ovde da učinite to za mene i za žene koje tvrdite da volite.




Izvor: http://www.nostatusquo.com/ACLU/dworkin/WarZoneChaptIIIE.html



0 comments

Recent Posts

See All