Spasenija Cana Babović


Tekst: LasUsurpadoras Lektura: Ana Ninković Ilustracija: Negoslava Vuković Spasenija Cana Babović (rođena Ćuković) (1907 – 1977) jedna je od retkih heroina NOB koja je preživela ratne strahote i nastavila bogatu političku karijeru posle rata. Njen život je uzbudljiva i potresna priča koju je teško sažeti u nekoliko redova: priča počinje devojčicom iz skromne porodice koja odrasta tokom Prvog svetskog rata, nastavlja se pričom o devojci koja se bori protiv represivne monarhističke države i za prava radnika, zatim žene koja se bori protiv nacističkog okupatora, a završava se predsednicom odbora antifašističkog ženskog fronta (AFŽ), ministarkom i potpredsednicom vlade Srbije, i nositeljkom raznih istaknutih priznanja. Među njima je i malo poznat i redak orden Heroja ćutanja, koji je dodeljen samo još jednom partizanu, zbog herojskog držanja pred neprijateljem i odbijanja da, i pored prebijanja, izgladnjivanja u mučenja, izda informacije o antifašističkom pokretu.


Spasenija je rođena u višečlanoj porodici Ćuković. Rano je ostala bez majke, koja je 1915. godine, za vreme austrougarske okupacije, umrla od tifusa. Otac se vratio iz Prvog svetskog rata tek 1919. godine zbog dugog oporavka u Bizerti. Za to vreme, Spasenijina starija braća su bila u sirotištu, a Spasenija i njena sestra kod tetke. Babović je završila trogodišnju tekstilnu školu za žene i radila kao tekstilna radnica, gde se i prvi put susrela sa idejama komunizma, borbe za prava radnika i društvenu pravdu. Rano je postala članica SKOJ-a, pa KPJ, i bila politički aktivna daleko pre početka Drugog svetskog rata. Jugoslovenske monarhističke vlasti su je hapsile, mučile i ispitivale, jednom čak i kada je bila u poodmakloj trudnoći. Njen muž, Ibrahim Babović, mladi geolog, umro je od posledica tuberkuloze kojom se zarazio u zatvoru, gde je bio utamničen kao komunista, 1934. godine. Spasenija, videći da je situacija opasna, poslala je svog trogodišnjeg sina Vladimira u internacionalni dom za decu pored Moskve, gde je ostao sve do 1944. godine, kada se vratio u Jugoslaviju.


Nakon nemačkog nacističkog napada na SSSR 22. juna 1941. godine skoro sav njen rad bio je usmeren ka organizaciji oružanog otpora i borbe. Krajem jula 1941. godine učestvovala je u oslobađanju Aleksandra Rankovića iz zatvorske bolnice u Beogradu. Bila je jedan od glavnih organizatora Julskog ustanka 1941. godine. Bila je zamenica komesara Druge proleterske brigade, a zatim i zadužena za rad sa ženama pri CK KPJ. Učestvovala je u bici na Kupresu avgusta 1942. godine, posle koje je prešla na politički rad u CK KPJ, gde se bavila radom na organizovanju AFŽ. Na prvom kongresu AFŽ decembra 1942. godine izabrana je za članicu predstavništva AFŽ, koji je ubrzo postao masovna antifašistička organizacija. 28. januara 1945. godine izabrana je za prvu potpredsednicu ove organizacije. U toku Četvrte neprijateljske ofanzive, od januara do marta 1943. godine, kretala se od Bosanske krajine do Neretve. Krajem novembra 1943. godine došla je u oslobođeno Jajce, gde je prisustvovala Drugom zasedanju AVNOJ-a, na kom je izabrana za člana Predsedništva AVNOJ-a. Maja 1945. godine učestvovala je na Osnivačkom kongresu Komunističke partije Srbije, kada je izabrana za člana Centralnog komiteta.


Posle rata, bila je ministarka rada i ministarka zdravlja, poslanica Narodne Skupštine Srbije i FNRJ, te zauzimala niz značajnih političkih funkcija čak i nakon svog zvaničnog penzionisanja 1963. godine. Odbijala je da napiše memoare, ali je ostavila više zapisa o sećanjima na predratni period i na rane dane NOB-a. Nekoliko ulica u Srbiji nosi ime po njoj.



0 comments

Recent Posts

See All