Silvija Pankherst

Tekst: LasUsurpadoras Lektura: Ana Ninković Ilustracija: Negoslava Vuković Silvija Pankherst, engleska sifražetkinja i levičarka, rođena je na današnji dan, 5. maja, 1882. godine.


„Znam da ćemo stvoriti društvo u kom neće biti bogatih ni siromašnih, u kome će ljudi živeti uz lepotu i rad, u kom će i sam novac nestati, u kom ćemo svi biti braća i sestre, u kom će svako imati onoliko koliko mu treba.“


„Ljubav i sloboda su životno važni za stvaranje i vaspitavanje deteta.“


Život Silvije Pankherst obeležila je borba za žensko oslobođenje i borba za mir. Njena majka, Emelin Pankherst, bila je jedna od najpoznatijih sifražetkinja koja je učestvovala u počecima borbe za glasačko pravo, pravo na obrazovanje i na rad. Silvija Pankherst bila je nepokolebljiva borkinja za ženska prava koja je budućnost pokreta videla u socijalističkom organizovanju žena iz radničke klase. Radikalna i u ličnom i u političkom životu, često se sukobljavala i sa britanskim vlastima, ali i sa očekivanjima svoje porodice.


Silvija Pankherst bila je drugo od petoro dece Emeline Pankherst i dr Ričarda Marsdena Pankhersta. Sve tri sestre – najstarija Kristabel, Silivija, i Adela, bile su sifražetkinje. Sinovi Henri i Frenk su umrli u ranoj mladosti – Frenk, kao mnoga deca tog doba, sa samo četiri godine, Henri kao adolescent, od posledica poliomijelitisa za čije je lečenje njegova majka očajnički pokušavala da sakupi novac, dok su ga starije sestre negovale. Pankherstovi su bili duboko posvećeni feminističkoj i socijalističkoj borbi. Deca su odgajana u duhu radikalnih slobodarskih ideja, podsticana da razvijaju kritičko mišljenje i da učestvuju u debatama u kojima su mogli da se čuju najraznovrsniji glasovi: od radnika preko teoretičara do umetnika. Kada je njen voljeni i poštovani otac umro, Silvija se zaposlila sa samo šesnaest godina kako bi pomogla majci da otplati očeve dugove. Od 1898. do 1903. Silvija je studirala umetnost: dodeljene su joj dve stipendije kako bi u Veneciji proučavala umetnost mozaika i studirala na Kraljevskom koledžu umetnosti u Londonu. Radila je na enterijeru Hale Pankherst u Mančesteru, u znak sećanja na svog oca. Tokom ovog perioda je nastajalo njeno doživotno prijateljstvo sa Kirom Hardijem, političarem i liderom Nezavisne laburističke partije (NLP).


Silvija Pankherst je uskoro postala članica NLP, a zatim i Ženske socijalne i političke unije (ŽSPU) koju su osnovale njena majka i sestra Kristabel 1903. godine. Do 1906, napustila je svoj posao umetnice kako bi se potpuno posvetila borbi za ženska prava. Uhapšena je 1906. godine tokom sifražetskih demonstracija, kada je osuđena na dve nedelje zatvora. Ovo je bilo samo prvo od mnogih hapšenja gde je trpela torturu zatvorskih vlasti i prisilno hranjenje. Žena bi bila vezana, i dok su je držale zatvorske čuvarke, nasilno bi joj otvarana usta i gumeno crevo (napravljeno od tvrde gume koja je izazivala krvareće rane u jednjaku) gurano joj u ždrelo.


Sa četiri snažne žene u istoj porodici i istim društvenim organizacijama, nije iznenađujuće što su se njihovi politički i lični stavovi često i eksplozivno razilazili. Iako je Silvija bila veoma bliska sa svojom starijom sestrom Kristabel, Kristabel se više priklanjala političkoj organizaciji po ugledu na njihovu majku, Emelin Pankherst, koju je Silvija smatrala suviše konzervativnom. Silvija i Adela Pankherst su se rano usmerile ka socijalizmu. Adela je kasnije emigrirala u Australiju, gde je nastavila da radi na organizovanju žena iz rastuće radničke klase na rubu imperije. Smatrajući Silviju suviše radikalnom, Kristabel joj nije dozvolila da je zameni na mestu predsednice ŽSPU tokom Kristabelinog političkog egzila. Jedan od glavnih principa Emelin Pankherst je bio da žene ne smeju svoj pokret da podrede bilo kom drugom, čak ni socijalističkom, jer u tome leži opasnost gubitka oštrice ženskog sifražetskog pokreta. Ovaj stav Emelin Pankherst je posledica razočaranja u Fabijansko društvo, koje je pogazilo svoje socijalističke anti-imperijalističke principe i podržalo Burski rat koji je britanska imeprija vodila u Južnoj Africi krajem 19. veka. Silvija je takođe imala čvrst anti-ratni stav i verovala je u socijalističke principe do kraja svog života.


Silvija Pankherst je videla ogroman izvor snage u ženama iz radničke klase i aktivno agitovala u istočnom delu Londona, naseljenom radničkim porodicama. Silvija je stoga bila više puta hapšena i bila izlagana psihološkoj torturi, igri „mačke i miša“ koju je praktikovala engleska vlada, a koja se svodila na to da bi sifražetkinje puštali iz zatvora čim se dovoljno oporave od posledica gladovanja, a zatim bi ih opet hapsili. Silvijin politički radikalizam je definitivno udaljio njenu majku i stariju sestru od nje, pošto je Silvija podržala radnički štrajk u Dablinu, tzv. „Dublin Lockout“ u kom se oko 20000 očajnih, gladnih i potlačenih radnika pobunilo protiv uprave tražeći humane uslove rada i pravedne dnevnice. Ovo, uz Silvijinu neskrivenu podršku laburistima i nešto skriveniju podršku irskim borcima za nezavisnost, kulminiralo je njenim izbacivanjem iz ŽSPU, koju je osnovala njena majka i na čijem čelu je bila njena sestra.


Silvija je takođe bila ubeđeni pacifista i protivila se učestvovanju u Prvom svetskom ratu, što je dodatno produbilo politički i lični jaz između Silvije i njene majke i starije sestre, koje su stale uz britansku vladu i ugovorile puštanje sifražetkinja iz zatvora u zamenu za prekid sifražetskih protesta tokom trajanja rata. U tom periodu, Silvija se sve više povezivala sa socijalistima i komunistima. Međutim, njeno članstvo u komunističkoj partiji je bilo kratkog veka: ubrzo je izbačena zbog nepoštovanja pravila partije. Podržavala je rusku revoluciju, smatrajući da će ona ubrzati kraj rata. Putovala je po SAD-u i držala predavanja i pisala svoju epohalnu knjigu, „Sifražetkinje“, istoriju pokreta koja je izašla 1911. godine. Godine 1931. dodala joj je „Sifražetski pokret“, veliko svedočanstvo o ranom pokretu za žensko oslobođenje.


Silvija Pankherst je godinama živela u nevenčanom braku sa Silviom Erazmusom Koriom, italijanskim anarhistom. Sa četrdeset i pet godina rodila je Ričarda Kira Petika Pankhersta (1927 – 2017) koji je kasnije postao poznati istoričar.

Tokom 30-ih godina 20. veka, Silvija je prepoznala opasnost od rastućeg fašizma, i aktivno pomagala jevrejskoj zajednici da prebegne u Englesku. Podržavala je republikance u Španskom građanskom ratu. U to vreme se posebno zainteresovala za stradanje Etiopije pod fašistima 1936. godine. Pokrenula je dva časopisa posvećena Etiopiji koja su izlazila dve decenije. Nakon ova dva, pokrenula je i, „The Ethiopian Observer“ 1956. godine. Za svoje zasluge, takođe je primila visoko etiopijsko državno odličje, Medalju kraljice od Sabe, 1944. godine.


Posle godina razdvojenosti, sestre Kristabel i Silvija Pankherst su ponovo počele da razgovaraju u svojoj starosti. Kada je Silvijin partner Korio umro 1954. godine, Silvija se preselila u Etiopiju, gde je njen sin radio na fakultetu univerziteta u Adis Abebi. Godine 1960, umrla je u ovom gradu. Etiopijski car Hajle Selasije je organizovao njenu sahranu sa svim državnim počastima, u znak zahvalnosti za njeno zalaganje za nezavisnost Etiopije.


Izvori: Lewis, Jone Johnson. (2020, August 25). Sylvia Pankhurst. Preuzeto sa: https://www.thoughtco.com/sylvia-pankhurst-suffrage-activist-3529914

Katherine Connelly (2013, November 17). Art and conflict: Sylvia Pankhurst, suffragette, socialist and scourge of Empire. Preuzeto sa:

https://www.counterfire.org/sylvia-pankhurst/16772-art-and-conflict-sylvia-pankhurst-suffragette-socialist-and-scourge-of-empire


0 comments