Septembar - mesec prevencije suicida



Tekst: Jovana Matić Lektura: Ana Ninković Ilustracija: Vizuelni tim


Septembar je mesec prevencije suicida. Svake godine, preko 700 hiljada ljudi oduzme sebi život, što bi značilo da svakih 40 sekundi neko digne ruku na sebe i okonča svoj život. Dok ste ovo pročitali, otišao je još jedan život. Broj pokušaja samoubistva mnogostruko je viši, te se kreće negde oko 10-15 miliona godišnje. Prošla godina i aktuelna pandemija su takođe uzele svoj danak i doprinele još strašnijim brojkama vezanim za statistike koje se bave ovim pitanjem, a krajnje posledice i efekte ovog teškog perioda možemo da očekujemo u narednim godinama. Trenutno istraživanje Oksfordskog univerziteta pokazalo je da je mentalno zdravlje žena u proteklih godinu dana u duplom padu u odnosu na mentalno zdravlje muškaraca u istom periodu.


Ministar zdravlja Srbije navodi da godišnje 1500 stanovnika naše zemlje oduzme sebi život, ali i da je trend mnogo većeg broja neuspešnih pokušaja stvarnost i u našoj državi.


Muškarci skoro tri puta više stradaju od suicida, dok je dvostruko veći broj neuspelih pokušaja suicida ipak vezan za žene.


Takođe, važno je naglasiti i da je suicid vodeći uzrok smrti u populaciji adolescentkinja, na globalnom nivou, ali i da su najviše stope smrti izazvane samoubistvom zabeležene među ženama starijim od 65 godina. Ranije se smatralo da je ovo problem neudatih žena, međutim statistike iz Kine i Indije su prve dokazale da to nije slučaj. Čak je primećeno da su u Aziji najčešće žrtve upravo udate mlade žene.


Razlike u odabranim metodama u trenutku kad osoba digne ruku na sebe takođe igraju bitnu ulogu u statistikama, te je primećeno da muškarci najčešće biraju vatreno oružje, koje je manje dostupno ženama, a kod kojih je u najvećem broju slučajeva reč o trovanju, kada su supstance prvog izbora tečnosti koje se koriste u domaćinstvu ili lekovi. Takođe, viša prevalenca depresije u populaciji žena doprinosi i većem broju pokušaja suicida među ženama na 100 hiljada jedinica posmatranja. Još neka stanja koja u većoj meri i češće pogađaju mentalno zdravlje žena, a koja su povezana sa pokušajima samoubistva jesu i anoreksija, nesanica, granični poremećaj ličnosti i naravno posttraumatski stresni poremećaj.


Žene koje su preživele neki oblik nasilja, fizičkog, emotivnog ili seksualnog, takođe su veliki deo kolača statistike učestalosti samoubistva među ženama na globalnom nivou. Takođe je primećen i veliki broj pokušaja među ženama u delu menstrualnog ciklusa neposredno pred menstrualno krvarenje, kada su nivoi estrogena i serotonina najniži u odnosu na ostatak ciklusa, kao i među ženama koje se bore sa sterilitetom, ali i onima koje su se odlučile na abortus zbog socioekonomskih prilika i drugih razloga, iako su želele decu, te onih koje nisu planirale da postanu majke ali su suočene sa osudom porodice ili društva zbog donesene odluke o prekidu trudnoće.


Među faktorima i stanjima koja su povezana sa manjom učestalošću ovog strašnog fenomena među ženama, izdvajaju se trudnoća, majčinstvo u periodu kada je dete potpuno zavisno od majke, i tada je veća verovatnoća da će se žena sa suicidnim tendencijama obratiti centrima za pomoć. Tu je važno naglasiti da ovo nije pravilo i da su statistike često vrlo zavisne od odabira jedinica posmatranja. Postporođajna depresija jeste stanje koje prkosi ovim podacima, te je zabeležena visoka učestalost pokušaja među ženama koje se suočavaju sa njom u prvim mesecima nakon porođaja. Takođe, među ženama je primećen i veći broj pokušaja suicida u odnosu na muškarce, opet kao rezultat korišćenja manje letalnih metoda.


Glavni problem i najveća prepreka u prevenciji suicida kod žena jeste verovanje da je to problem koji pogađa samo mušku populaciju, kao i dobra stara relativizacija ženskog iskustva. Žene nailaze na komentare koji im poručuju da preteruju dok opisuju svoj unutrašnji svet i ono što ga ruši i čini tmurnim, te bivaju ućutkivane čak i od strane stručnjaka kojima se obraćaju za pomoć. Neuspešni pokušaji bivaju okarakterisani kao traženje pažnje, pa žrtve često ne dobijaju adekvatnu pomoć. Da bismo govorili o smanjenju tužnih crnih brojeva vezanih za ovo pitanje, morali bismo pomenuti i prevenciju i strože kažnjavanje partnerskog nasilja, dečjih, ugovorenih i nametnutih brakova, ali i pospešivanje mogućnosti žena da rade na sebi, svom školovanju i daljem karijernom ostvarenju.


Vrlo je važno da kao društvo destigmatizujemo priču o mentalnom zdravlju, o poremećajima mentalnog zdravlja i stanjima koje ti poremećaji izazivaju. Od jadikovki nad statistikama one neće postati svetlije, ali ako pokušamo da verujemo kada neko progovori o svom iskustvu, da saosećamo i da solidarnošću zagrlimo ljude oko sebe, možda možemo da budemo koren promene. Da, baš mi. Ti, ja, svi. Ako svi dovoljno jako želimo, možemo da budemo varnica, svako od nas, i zajedno možemo zapaliti vatru i uništiti stigmu koja prati ovo pitanje. Ovaj mrak nikome ne prija i ne ide u prilog. Stalno se na vestima o još jednom izgubljenom životu postavljaju razna pitanja na koja je odgovor nedostatak empatije: da smo je osećali, možda bi taj neko još uvek bio tu. Ali, okretali smo glavu, verujući da „traži pažnju”. I ne, nije sramota ako neko ima problem, niti je „lud” ako potraži pomoć čak i ako mu je samo svakodnevni teret postao pretežak. Koliko puta vam se desilo da se požalite nekome, a on se nasmeje ili okrene priču na neku svoju muku uz podrugljiv komentar, ili čak da nezainteresovano okrene glavu? Koliko ste puta želele da sa nekim podelite deo bure vašeg unutrašnjeg sveta a on prosto nije verovao ili je relativizovao vašu bol? Sigurna sam da je svaka od nas imala takvo iskustvo.

Ali, ja vam verujem. Veruju vam i ljudi koji vas vole. Ne mogu uvek da pomognu, ali mogu da budu podrška i kada tražite pomoć, i kada vam samo treba rame za plakanje. Važno mi je da znate da niste same, i da imate pravo na to da vam je prosto loše. Vredite mnogo više nego što se to sad čini i niste slabe zbog toga što vam je teško i što vam je pomoć potrebna. Ne morate da lažete sebe, niti da potiskujete bol, da gutate knedle zato što je neko možda u goroj situaciji nego vi. Ne morate da merite svoju bol i da je poredite sa tuđom. Vaša pokidana zanoktica vas boli više nego tuđ prelom ruke i niste sebične zbog toga. Kog god uzrasta, socijalnog i drugog statusa da ste, isto je, imate pravo na to da budete dobro. I na to da nije dobro. I na pomoć, razume se.

I, najvažnije: mentalno zdravlje je zdravlje, i zaslužujete pomoć kada je ono ugroženo. Imate pravo na zdravstvenu zaštitu i na korišćenje usluga ustanova koje se bave mentalnim zdravljem.

Takođe, ako ste neko u čijem okruženju se nalazi osoba koja je trenutno u problemu, želim da vam dam par saveta:

Ne banalizujte ono što vam ta osoba kaže, bilo da priča o osećanjima ili o planu/želji da izvrši suicid.

Ne govorite joj kako je to glupo ili kako samo tako govori, a nikad ne bi imala hrabrosti za to.

Uputite je na brojeve telefona ili ustanove od značaja u blizini.

Pokušajte da predložite terapiju i potragu za stručnom pomoći i kažite da ćete i tada biti uz nju.

Ukoliko živite sa osobom koja ima suicidalne ideje, trudite se da što više vremena provodite u blizini.


Na kraju, ostavljam brojeve telefona koji vam mogu biti od koristi ukoliko imate suicidalne ideje, ali je važno napomenuti da ti pozivi nisu zamena za terapiju, te da je ipak najbolje da se obratite terapeutima koji rade sa osobama koje se bore sa ovim problemom ili nadležnim zdravstvenim ustanovama. Ovo su telefoni koje možete pozvati za dodatni paketić podrške:

Srbija:

0800 300 303 Centar Srce

011 7777 000 Klinika za psihijatriju Laza Lazarević

Hrvatska:

01 2376 470 Centar za krizna stanja i prevenciju suicida pri KBC Zagreb

033 721 178 Hrvatska udruga za prevenciju suicida, Virovitica


0 comments