Sećanje na Olgu Ban


Tekst: Branka Blizanac Lektura: Ana Ninković Ilustracija: LasUsurpadoras „Jedna mlada skojevka ne mijenja se nikad!” Ratna stanja su oduvek podrazumevala bol, žrtvu i gubitke. U uspomenama partizanki, u njihovim sačuvanim svedočanstvima, ostaju sentimenti bolnog iskustva gubitka saborkinja, drugarica, članova porodice, te doživljaja strahota koje se samo na bojnom polju i u logorima nalaze; no, u njihovim svedočanstvima mi vidimo i solidarnost među drugaricama, njihovu zajedničku hrabrost i međusobno držanje, emotivnost u njihovoj borbenosti, srčanost u njihovoj istrajnosti i dostojanstvo u njihovom sećanju na izgubljene prijateljice.


Mnoge među njima bile su mlade devojke i njihovi životi bili su nepravedno oduzeti, a ne tek dati za slobodu i ostvarenje revolucije za koju su se borile i u koju su do poslednjeg daha verovale; te žrtve nisu bile bezvredne, iako su oduzete silom, u vihoru nasilja i patnje: njihove pobune su ostale činovi hrabrosti i herojstva na čijim temeljima je kasnije dočekana sloboda, mir i žensko pravo glasa. Svaka od njih zavređuje da njeno ime pamtimo, da je sa pravom nazivamo heroinom, da ne dopustimo zaboravu da odnese dostojanstvo njihovih žrtvi. Rat i revolucija uvek nose živote, ali ne moraju nužno oduzeti sećanje.


Stoga, danas biramo da se sećamo Olge Ban, revolucionarke, koja je imala svega sedamnaest godina kada je izgubila svoj život:


Od devojčice koja je odrasla u siromašnoj porodici i koja je svom ocu, krojaču, pomagala u poslu, do mlade skojevke koja je šila partizanske uniforme, prenosila tajne poruke, učestvovala u sastancima, i na kraju s prkosom pozdravila smrt, odbijajući da se svojih uverenja odrekne, Olga Ban je još jedna heroina čija se borbenost neće zaboraviti.


Rođena je 1926. godine u istarskom selu Zarečju. Njen otac je bio član jedne napredne organizacije, te je svoju borbenost preneo i na Olgu; ona se ubrzo po početku rata priključila Narodnooslobodilačkom pokretu, a njihova porodična kuća pretvorena je u partizansku bazu. U njoj su održavani sastanci, prolazila je kurirska veza, pripreman materijal za rasturanje, te je 1942. godine, prilikom posete Ljube Drndića, jednog od organizatora istarskog ustanka, kući porodice Ban, i Olga zvanično primljena u SKOJ.


Jedan od glavnih zadataka koji je Olga tad izvršavala bio je kurirski. Obavljala vozeći se biciklom, po potrebi se skrivajući od neprijatelja; bila je i hapšena (prvi put u jesen 1942. godine), ali se uspešno od neprijatelja spašavala.


Od početka 1943. godine, borila se u Gorskom kotaru, potom je u Brinju završila politički tečaj i polovinom godine bila primljena u KPJ, da bi se nakon toga borila u primorsko-kopnenim jedinicama. Tek u proleće iste godine, Olga se vratila u svoj rodni kraj kao politička radnica. Tu se posvetila organizovanju žena i omladine u Narodnooslobodilačkom pokretu.


Ova, 1943. godina, bila je i njena poslednja godina života. Poslednji meseci te godine Olgu su dočekali sa jedva izbegnutim hapšenjem (u jesen 1943, kada je uspela da sa ocem prebegne preko Učke), vestima o hapšenju njene majke i brata, kratkotrajnoj radosti okupljanja porodice nakon kapitulacije Italije, i njenim konačnim krajem, najavljenim dolaskom nemačke vojske u Istru.


Porodična kuća porodice Ban je opsednuta osmog oktobra iste godine; Olga, njen otac i brat su uhapšeni. Olga Ban je istog dana, zajedno sa svojim ocem, streljana na pazinskom groblju, a njeni majka i brat su odvedeni u koncentracioni logor Dahau.


Kako je zabeleženo u listu Glas Istre 3. decembra 1943. godine, Olgine poslednje reči su bile upućene njenim ubicama, koji su joj pred smrt ponudili pomilovanje, na šta je ona njima odgovorila: „Jedna mlada skojevka ne mijenja se nikad!”


Za narodnog heroja Olga Ban je proglašena 26. septembra 1973. godine.




0 comments

Recent Posts

See All