Rodno-kritički feminizam


Prevela: Nina Radulović


Danas, mnoge feministkinje koriste samoidentifikaciju [pola] kao jedini kriterijum za bivanje ženom. Za njih, biti žena znači biti osoba ženskog ili muškog pola koja se identifikuje kao žena. Identifikovati se kao nešto liči na psihološko stanje koje se manifestuje isključivo kao deklaracija osobe koja tvrdi da je, uistinu, žena. (str. 11)


Umesto da bude nešto što se čini nad nama, neke [feministkinje] misle da je rod nešto što mi činimo, nešto što dobrovoljno „izvodimo, proizvodimo i održavamo”. Drugi misle da je rod identitet, način na koji osećamo sebe i nad kojim mi sami imamo autoritet. (str. 93) [Rodno-kritičke feministkinje vide] rod kao društvene norme i očekivanja. Postoje dva pola, muški i ženski, i poremećaji polne diferencijacije ne potkopavaju tu tvrdnju. Rod je skup društvenih normi i očekivanja nametnutih na osnovu pola. Žene su podvrgnute očekivanju da budu ženstvene, muškarci da budu muževni. Razumevanje roda kao normi nametnutih na osnovu pola omogućava nam da predvidimo, na primer, ko će biti društveno sankcionisan. Takođe nam omogućava da razmišljamo o društvenoj konstrukciji ženstvenosti, načinima na koje su žene „učinjene” da budu ženstvene, kako kroz istoriju, tako i kroz živote pojedinačnih žena. (str. x) Razumeti rod kao sistem normi nametnutih na osnovu pola pomaže da se jasno pokaže da je rod društveni problem. Radikalni i rodno-kritički feminizam slažu se u tome da su nam potrebna društvena a ne individualna rešenja društvenih problema. Žene su društvena grupa (klasa/kasta). Ta grupa ima istoriju ugnjetavanja. Njeni članovi će se verovatno suočiti sa mnogim istim problemima i preprekama. Zbog toga je važno da se žene politički organizuju kao grupa kako bi unapredile svoje interese.


Pol nije društveno konstruisan. Kada u filozofiji govorimo o „društvenoj konstrukciji” obično govorimo o potpunim društvenim entitetima: na primer o novcu, univerzitetima, korporacijama. Bez obzira na to da li mi marimo za pol ili ne, on postoji u svetu izvan i nezavisno od nas. Barem velikim delom, postojanje roda zavisi od nas. (str. 42)


[Osoba] koja nije žensko može do sutra da primenjuje norme ženstvenosti na sebe, ali sve dok je vidno muško, on zapravo neće biti podvrgnut tim normama. Umesto toga, biće podvrnut normama muževnosti. (str. 53) Rodni abolicionizam. Jedna alternativa „brisanju” pola je da umesto njega „izbrišemo” pogrešna očekivanja koja gomilamo na pol – sve pretpostavke o onome šta [bi trebalo da] sledi iz reproduktivnih i drugih telesnih razlika između ženskog i muškog pola. (str. 43) „Rodni identitet” je neprecizan termin koji se upotrebljava za grupu veoma različitih ljudi koji u osnovi imaju različite probleme. Ne postoje dijagnostički kriterijumi za rodni identitet; od nas se jednostavno traži da verujemo osobi na reč da zna da ima rodni identitet i da zna koji rodni identitet ima. (str. 94) [Nije] poznato da promena termina i koncepata zaista prethodi smislenoj političkoj promeni, koja zahteva izmenu naših ubeđenja, stavova i postupaka. Možda će ljudi prestati da se pozivaju na pol, jer su naučili da pozivanje na pol dovodi do društvenih sankcija. Ali to ne znači da će ti ljudi prestati da percipiraju pol, ili da reaguju na pol, ili da će prestati da imaju seksistička uverenja ili očekivanja. Forsiranje lingvističkih ili konceptualnih promena ne mora nužno da predstavlja stvarnu moralnu ili političku promenu. (str. 43) Da li je diskriminacija trans žena povezana sa ugnjetavanjem žena po polnoj osnovi? Poreklo patrijarhata je seksualno porobljavanje žena, koje se, kroz kontrolu ženskog reproduktivnog rada, razvilo u širi sistem eksploatacije i kontrole žena od strane muškaraca. Žrtve patrijarhata, a samim tim i seksizma/mizoginije, su žene. Fokusirati se na primarne žrtve patrijarhata znači zadržati najveći deo naše pažnje na tome kako su rodne norme ženstvenosti konstruisane da ograničavaju i kontrolišu žene. Ali ovo ne bi trebalo da nas spreči da primetimo da pri kontrolisanju žena ljudi ponekad mogu da pogreše ko zapravo „zaslužuje” kontrolu (ako žena izgleda kao muškarac, može izbeći taj tretman, a ako muškarac izgleda kao žena on može biti tako tretiran). Diskriminacija trans žena koje neznanci doživljavaju i tretiraju kao žene povezana je sa ugnjetavanjem žena jer se pretpostavlja da su te trans žene članice klase koja je izdvojena za kontrolu. Diskriminacija trans žena koje neznanci doživljavaju i tretiraju kao muškarce je sankcionisanje muškaraca zbog kršenja normi muževnosti. Ti skupovi normi sastoje se iz dva dela šireg društvenog sistema koji drži i muškarce i žene „na njihovim mestima”. (str. 112) Feministkinje sasvim očekivano prigovaraju biološkom determinizmu, jer on proglašava da biološke karakteristike žena određuju njihov status društveno inferiornih (i slično tome, da biološke karakteristike muškaraca određuju njihov status društveno superiornih).


S druge strane, nema ničeg nužno lošeg u biološkom esencijalizmu – ideji da biološki organizmi imaju suštinska (potrebna) svojstva – i sigurno nema ničeg lošeg u pukom biološkom objašnjenju. Iz puke definicije nečega ne sledi da je dobro ili loše biti to nešto, ili da je biti to nešto bolje ili gore nego biti nešto drugo. Kada se feministkinje protive esencijalizmu zato što on ženama pripisuje fiksnu i nepromenjivu prirodu, one izjednačavaju biološki determinizam sa biološkim esencijalizmom. Kada prigovaraju esencijalizmu jer će on neizbežno isključiti neke ljude – naime one bez suštinskog svojstva – pretpostavljaju da je „inkluzija” toliko vredna da zahteva potpuno odustajanje od bioloških definicija. (str. 31) U središtu neslaganja između rodno-kritičkih i drugih vrsta feministkinja oko trans pitanja nalazi se „žensko pitanje”, a to je, šta je potrebno da bi se bilo ženom? Rodno-kritičke feministkinje smatraju da biti „žena” znači biti odrasla osoba ženskog pola; pripadnica polne klase koja deli istoriju ugnjetavanja i čije su pripadnice još uvek tlačene u nekim zemljama, ili se suočavaju sa trajnim strukturalnim posledicama istorijskog ugnjetavanja u nekim drugim.


Za rodno-kritičke feministkinje, feminizam se tiče osoba ženskog pola. One razlikuju pol od roda, videći pol kao biološku činjenicu a rod kao sistem normi nametnutih na osnovu pola. (str. 92)


Izjaviti da je feminizam za sve, i poželeti muškarcima dobrodošlicu u feminizam ne samo kao saveznicima, već i kao ljudima koji mogu, ako to žele, biti feministički mislioci, predvodnici i aktivisti, lišava feminizam jednog od najvažnijih dostignuća, a to je samoopredeljenje žena. (str. 10)


Rodno-kritički feminizam je za osobe ženskog pola, a ne za ženstvene „rodne identitete” ili ženstvene „rodne izražaje”. Iz ovog razloga, on uključuje trans muškarce, a isključuje trans žene, jer se brine o šteti nanesenoj na osnovu ženskog pola i kao rezultat (pokušaja) nametanja normi ženstvenosti. (str. 115) S obzirom na to da su u prošlosti bele srednjeklasne feministkinje nedovoljno uključivale lezbejke, crnkinje, žene sa invaliditetom i Jevrejke, nije li ovo samo još jedan primer da (neke od) njih ne uspevaju da u dovoljnoj meri uključe trans žene?


S tim što nije, jer se ne slažemo sve da govorimo o grupi žena. Ne slažemo se oko toga šta je potrebno da bi se bilo ženom, pri čemu neke od nas kažu da je potrebno biti osoba ženskog pola i samim tim pripadnica klase osoba na koje su rodne norme ženstvenosti sistematski primenjene, dok neke druge feministkinje prihvataju kriterijum samoidentifikacije. (str. 138)


Belci su dominantna društvena grupa kada je u pitanju rasa i pokazalo se da „rase” nisu precizne biološke kategorije za koje se nekada verovalo drugačije. Beli suprematisti koji sebe nazivaju „rasnim realistima” kako bi opravdali diskriminaciju protiv ljudi tamnije puti su neuki i propagandisti.


Da bi se paralela sa rodno-kritičkim feminizmom održala, rodno-kritičke feministkinje morale bi da budu dominantna društvena grupa kada je u pitanju pol/rod, koncept pola bi morao da se zasniva na zastareloj nauci i da sebe nazivamo „rodno-kritičke feministkinje” (ime koje smo same izabrale) umesto „trans-isključive radikalne feministkinje” (ime koje su izmislili naši protivnici) moralo bi da bude eufemizam za ono što zaista jesmo.


Verovatno da i ne treba objašnjavati da rodno-kritičke feministkinje nisu dominantna društvena grupa kada je u pitanju pol/rod, mi smo deo podređene društvene grupe: žene. Koncept pola nije zasnovan na zastareloj nauci. I za kraj, mi sebe ne nazivamo „trans-isključivim radikalnim feministkinjama” jer rodno-kritički feminizam nije o trans osobama. On ima implikacije po trans osobe, u tome što uključuje trans muškarce a ne trans žene. (str. 120)


Čitava rasprava uokvirena je kao sukob između žena u kojem neke žene vrše diskriminaciju nad nekim drugim ženama. Ali to nije posredi; posredi je sukob između polova u kojem neki pokušavaju da zaštite svoja prava zasnovana na polu.


Odbacivanje žena koje imaju legitimne političke interese kao „mrziteljki”, „netrpeljivica”, „rasistkinja”, „kurvofoba”, „transfoba” i tako dalje je samo zgodan način da se opravda neslušanje šta te žene zapravo govore, ili da se ne bavi suštinom njihovih argumenata. (str. 139)


[Biti trans] nije kao i biti gej iz razloga što [transrodnost] uglavnom uključuje medicinske intervencije, invazivne i bolne operacije kao i nepredvidive dugoročne posledice po zdravlje. Deca koja sebe smatraju transrodnom su u opasnosti da budu stavljena na pokretnu traku za doživotnu medicinsku zavisnost. A sada ti negativni zdravstveni ishodi imaju nesrazmeran uticaj na devojčice. (str. 102)


[Rodno-kritički feminizam] tiče se ženskih pitanja koje žene doživljavaju kao žene. Kada rodno-kritički feminizam govori o „ženama” svakako misli na sve žene: crnkinje, žene tamnije puti, žene sa invaliditetom, prostituisane žene, žene eksploatisane kao surogat majke, lezbejke, trans muškarce, nebinarne osobe ženskog pola. Ali doživeti nešto kao žena nam je takođe bitno: za nas, feminizam se ne bavi zajedničkim pitanjima žena i muškarca sa invaliditetom. (str. 144)


Utopiju rodno-kritičkog feminizma karakteriše oslobađanje svih osoba ženskog pola od patrijarhalnog ugnjetavanja. Za rodno-kritičke feministkinje, utopija znači nepostojanje rodnih normi, kako normi muževnosti tako i ženstvenosti.


To zauzvrat znači da više neće biti obrazaca muškog nasilja nad ženama (silovanje, nasilje u porodici, seksualni napad, zlostavljanje dece), seksualne industrije (trgovina ljudima, prostitucija, pornografija), seksualne objektivizacije žena ‒ bilo od strane pojedinaca ili putem institucija kulture kao što su mediji i reklame, seksualne prinude, diskriminacije žena (bilo da je rezultat pojedinačnih stavova ili institucionalizovanih predrasuda). [Utopija rodno-kritičkog feminizma] znači da više neće biti samodestruktivnog ponašanja kao rezultata internalizovanih standarda ženstvenosti za koje žene smatraju da ih ne ispunjavaju. Dakle, više neće biti sečenja, anoreksije ili bulimije, asimetrije između žena i muškaraca kada je u pitanju depresija, izbornih duplih mastektomija (uklanjanje dojki) ili faloplastika (neopenisi, ponekad napravljeni od tkiva podlaktice), ponekad inspirisanih idejama o rodnim identitetima, ili izazvanih osećanjem neadekvatnosti u odnosu na rodne norme. (str. 165)


[Rodno-kritička feministkinja] bavi se izgradnjom sveta u kome ženama ne dominiraju muškarci, u kome ne postoji društvena nejednakost između polova. Njena motivacija je da oduzme muškarcima izbor da tretiraju žene na određen način. Rodno-kritička feministkinja je suštinski suprotstavljena porobljavanju, potčinjavanju, dominiranju, eksploataciji i stavljanju žena u ranjivu poziciju.


Rodno-kritički feminizam jedinstveno je pozicioniran tako da ozbiljno shvata obrasce dominacije, jer posmatra žene kao klasu, a samim tim posmatra društvene obrasce, a ne pojedinačne žene. On ima jedinstvenu poziciju da kritikuje status kvo. To je feminizam koji ujeda. (str. 198)


Izvor: Lawford-Smith, Holly. Gender-Critical Feminism. Oxford University Press, 2022.

0 comments