Rekoh ne, rekoh ne; hoćeš ti, ali neću ja


Tekst: Nina Radulović i Nataša Elenkov

Ilustracija: Milica Lazarević


Muškarci često reaguju na reči žena – na pričanje i pisanje – kao da su to akti nasilja; ponekad muškarci na reči žena reaguju nasiljem. Mi se stišavamo. Žene šapuću. Žene se izvinjavaju. Žene ćute. Žene zataškavaju ono što znamo.

Andrea Dvorkin


Dvadeseti vek obeležili su, između ostalog, i feministički pokreti za žensko oslobođenje. Pomeranjem društvenih granica žene u Srbiji ušle su u javni prostor, u mnogo većim brojevima nego ranije počele su da se obrazuju, učestvuju u radničkom pokretu i bave politikom.


Dvadeset prvi vek, a ponajviše ovu godinu, obeležilo je pomeranje i rušenje ličnih granica žena u Srbiji: Ive Ilinčić, Milene Radulović, Danijele Štajnfeld, Merime Isaković, žena iz Jagodine, hrabrih Petničarki, petnaest žrtava femicida ali i kršenje granica mnogih drugih žena o čijim životnim pričama mediji ne pišu. Iako su razgovori o ličnim granicama bitni u određenim situacijama za žene, sam čin pomeranja i rušenja granica nije uvek štetan ‒ zavisi ko ih pomera, čije se granice pomeraju, kojim povodom, u koju svrhu, u kom kontekstu, i možda najbitnije, da li je postojanje granica opravdano i u skladu sa našom idejom sveta. Pa tako, kada pričamo o granicama koje su bitne za žene i decu, obično mislimo na one seksualne i obično mislimo na situacije u kojima se od nas zahteva nešto što nam najverovatnije ne prija. Pomeranje i rušenje ovih opravdanih granica jer se jednostavno može dovodi žene i decu u poziciju u kojoj moramo da se iznova borimo za nešto naizgled izboreno – za pravo na poštovanje našeg ne.


Zbog toga što smo učene da naše lične granice nisu dovoljne, da lični osećaj nelagodnosti treba ignorisati, da je žrtvovanje sopstvenog osećaja recept da zadržimo ljude oko sebe, bitno je da jedna drugu redovno podsećamo i da jedna drugoj redovno pokazujemo kako je odbiti bilo koji seksualni zahtev naše pravo. To uspostavljanje ličnih granica nije samo naučiti kako reći ne, takođe se radi o stvaranju prostora da se iskaže pristanak koji je entuzijastičan, trajan i obostran. Jer, pristanak ne podrazumeva raspravu, ucenu, osećaj da radimo nešto protiv sebe. Pristanak znači i da bilo ko ima pravo da se predomisli i prekine sve. Kako nam jedna čitateljka koja želi da ostane anonimna piše: „To se toliko često dešava, a ni ne percipira se kao problem, jer si u vezi. Sada, kada više nismo zajedno i kada razmišljam o tome kako sam se osećala, shvatam da je moj pristanak u takvoj vezi bio upitan. Ja jesam pristajala da na kraju spavam s njim, ali je taj pristanak skoro uvek bio iznuđen raspravama. Moje prvo odbijanje ne bi bilo shvaćeno ozbiljno, u najboljem slučaju bi posle mog ne došao komentar da mi je on dečko, da ga volim i da mu dosta značim. U najgorem bi se pretvorilo u svađe gde nekada jesam, a nekada nisam popuštala. Čak sam u takvom odnosu dovela sebe da seks percipiram kao stvar koju treba da „odradim” samo da bi me ostavio na miru i ne bi dalje pritiskao. Kako sam se osećala posle? Kao da je moje telo postalo instrument kojim ostvarujem neki cilj, a ne deo mene.”

Uspostavljanje granica takođe je i način da se stvore i održe sigurni prostori za žene. Prostori moraju biti sigurni za sve, a ženski prostori imaju za nameru da zaštite sve žene od muškog nasilja. Dok će nasilje protiv žena vršiti samo pojedini muškarci, društvena norma je da se iz ženskih prostora isključe svi muškarci, bez obzira na predviđeni rizik po žene. Ta društvena norma ženama omogućava dostojanstvo i privatnost, bez obzira na to što nekim ženama možda ne bi smetalo da su ti prostori mešani.


A pre svega, prostori koji su samo za nas, kao što su sigurne kuće ili kolektivi poput Ženske solidarnosti, ujedno su i mesta za isceljenje. Postojanje takvih prostora predstavlja prepoznavanje da su naše granice i naše kolektivno ne od političkog značaja; prepoznavanje da je ženama neophodno da imaju nešto samo za sebe u svrhu učestvovanja u javnom prostoru i radi psihofizičke zaštite. A možda najbitnija odlika ženskih prostora jeste da njihovim postojanjem nikome ništa nije uskraćeno ili oduzeto, a ženska emancipacija delom ostvarena.


Upravo uspostavljanje i održavanje takvih granica jeste u korist žena i protiv nikoga. Isto tako, bitna odlika pojedinačnog ne jeste da se onome ko od nas zahteva ništa ne uskraćuje i ne oduzima, a teret odlučivanja se konačno stavlja u ruke onih kojih se seksualne radnje tiču ‒ nas.


Za sam kraj, kao redovan podsetnik: Ne je cela rečenica. Ne nije pretnja, ne ne zastrašuje, ne uspostavlja lične i društvene granice. Te granice su nekada doslovne – kada se tiču prostora i jezika – ali su pre svega figurativne. Tu su kako bismo mogle da imenujemo naše potrebe i interese – u okviru sistema socijalne zaštite, pravosuđa, obrazovanja, zdravstva, seksualnih veza. Ne je i ne želim i ne mogu i ne sada i nedostatak odgovora. Ne je jedini odgovor koji je dovoljno jasan kada se ona strana kojoj se govori ne trudi da pronađe da. Ne je podsetnik da naše granice nisu čin agresije. Njihovo kršenje, kao što iznova vidimo, jeste.


0 comments