Razvezane ružičaste vrpce



Tekst: Jelena Gvozden Ilustracija: Milica Lazarević Suočene smo sa tim da se smatra obaveznim da svaka žena, čim se porodi, prirodno zna kako pravilno da doji novorođenče. Ako to ne zna — zakazala je kao majka i ugrozila nečiji život. Isto tako, nakon lekarskog pregleda dojki i saveta koji biva izdeklamovan: „Samopregledajte se prilikom tuširanja”, na pitanje: „Kako ću znati da je u pitanju problematična kvržica?” žena dobija odgovor: „Znaćete”. Ako to ne zna — zakazala je kao žena i ugrozila sopstveni život. Nabacujući joj ogromnu odgovornost, koja zvuči kao posedovanje moći, krije se činjenje žene nemoćnom.


Čak i specijalisti mogu da pogreše u čitanju sonografskih znakova malignih promena u dojkama jer makrociste i limfni nodusi nemaju oko sebe vrpce sa natpisom šta su. A kako En Bojer lucidno primećuje u svojoj knjizi Ne umirem (Red Box knjige, 2020), u kojoj opisuje sopstveno iskustvo lečenja od raka dojki u jednom vrlo kancerogenom svetu, ni obolele ni njihove najbliže osobe — ne nose ružičaste vrpce. Za šta, dakle, služe ružičaste vrpce i kome? Inspiracija za istraživanje su mi bili sajtovi i podaci na koje En Bojer referiše u pomenutoj knjizi.


Breast Cancer Action inicijativa nastoji da ukaže na propuste i mane kampanja: povodom osvešćivanja o raku dojki, skrininga i ružičastih vrpci. Činjenično stanje je da epidemija kancera dojki postoji, i kao odraz krize (ne)dostupne zdravstvene zaštite i kao problem socijalne nejednakosti — a da se nijedna kampanja ne bavi onim što je srž problema. Pored zanemarenosti najugroženijih, sve je vidljiviji i nemar prema prirodi kroz korišćenje izrazito toksičnih supstanci u terapiji lečenja od ove bolesti, čime se ugrožava kako život obolelih — ukoliko prežive tretman, tako i okoliš na koji smo sve osuđene. Osim povećnog broja mortaliteta usled prekasnog dijagnostifikovanja bolesti, primetno je i paradoksalno preterano dijagnostifikovanje uz agresivni, onesposobljavajući tretman što dovodi lakše (DCIS) pacijentkinje u životnu opasnost. Promocije povodom osvešćivanja problema raka dojki često degradiraju žene — objektifikujući i seksualizujući njihovo telo i grudi, heroizujući samo one koje prežive a vrlo često i šireći dezinformacije — te tako sejući anksioznost ili prazna obećanja.


Glas obolelih se skoro i ne čuje a sve što uglavnom čujemo su korporativne filozofije. S toga je Breast Cancer Action inicijativa pokrenula 2002. godine kampanju Think Before You Pink zarad podizanja svesti o novčanom profitu koji korporacije stiču promovisanjem sebe kroz korišćenje ružičaste vrpce.


Porast broja proizvoda sa ružičastom vrpcom i promocija kroz istu, navodi nas da kritički razmišljamo o transparentosti kampanja koje pokreću kompanije. Pinkwashing (ružičasto ispiranje) termin je koji označava poražavajuć trend organizacija i korporacija da se deklarišu kao promoteri brige o kanceru dojki, kroz implementiranje ružičaste vrpce, dok paralelno proizvode i prodaju produkte koji prouzrokuju obolevanja. Pošto je ružičasta vrpca, kao simbol, široko prepoznata ali njena primena nije regulisana — može se naći na bilo kom proizvodu. Zato su, pri svakom susretu sa pojedinačnom kampanjom, ključna četiri pitanja: 1) Da li i koliko novca odlazi u programe podrške za rak dojki? 2) Koja organizacije će dobiti prikupljeni fond i šta će uraditi sa njim u konkretnom pokušaju smanjenja epidemije kancera dojki? 3) Da li je kompanija postavila limit koji će donirati bez obzira na broj prodatih proizvoda i da li na bilo koji način obaveštava javnost o svotama koje je dobila i koje je uložila za program podrške? 4) Da li ovo ulaganje stavlja nekoga u opasnost izloženosti toksinima koji prouzrokuju rak dojki i šta kompanija radi da bi obezbedila da njeni proizvodi ne povećavaju epidemiju kancera?


Možda ova pitanja deluju preterano ali su, nažalost, nužna u vremenu kada promocija ružičaste vrpce donosi više profita samim korporacijama nego što doprinosi borbi protiv kancera dojki. Neretki su slučajevi da vrlo problematične industrije, kao na primer automobilska, koriste ružičastu vrpcu zarad reklamiranja i prodaje automobila koji su zagađivači životne sredine. Ili pak, kao farmaceutska kuća Eli Lilly — ujedno budu proizvođači toksičnih proizvoda ali i glavni proizvođači lekova u tretmanu raka dojki kao i njegovoj prevenciji.


Najružičastiji primer je gigant pokreta za borbu protiv kancera dojki, Fondacija Susan G. Komen, koja ima izrazito gustu mrežu donacija i saradnji sa lukrativnim korporacijama, od Amazona preko Forda do KFC-a, no korak dalje je otišla puštajući na tržite svoju marku parfema, koji ima kancerogene supstance, i učestvovanjem u partnerstvu za pravljenje 1000 ružičastih naftnih bušilica. Nakon svega navedenog, moguće da nikoga neće začuditi informacija da program Look Good, Feel Better (Izgledaj dobro, osećaj se još bolje), stvoren da bi pomogao podizanju samopouzdanja onokloških pacijentkinja, pružajući im kozmetičku negu — kroz radonice ulepšavanja i besplatne komplete šminke, zapravo koristi proizvode koji prouzrokuju kancer i loše utiču na pacijentkinje koje primaju hemoterapiju. Program je pokrenut 1989. od strane Saveta za proizvode za ličnu negu (najveće američke nacionalne trgovačke organizacije unutar kozmetičke industrije), Američkog društva za kancer (najveće američke nacionalne dobrotvorne organizacije) i Udruženja profesionalaca u nezi lepote, i još uvek je aktuelan.


Kontroverza ružičaste vrpce se ne završava ovde i definitivno joj nema kraja, te bi možda bilo zanimljivo ukazati na njen početak: ona je, naravno, ukradena ideja.

Šarlota Hejli, žena čije su baka, sestra i ćerka imale kancer dojki, pravila je 1990. godine u svojoj dnevnoj sobi kajsija vrpce i prodavala u setu od po pet sa natpisom: „Nacionalni institut za kancer ima godišnji budžet od 1,8 milijardi dolara a samo se pet procenata izdvaja za prevenciju raka. Pomozite nam da prodrmamo zakonodavce i Ameriku tako što ćete nositi ovu vrpcu.” Marketing je radila samostalno, ispred samoposluga ili pišući svakome koga bi se setila — od javnih ličnosti do ličnih prijatelja. Vest se proširila, nakon čega ju kontaktirao časopis Self i korporacija Este Loder, nudeći joj saradnju. Ali Šarlota Hejli ih je odbila, rekavši da ne želi da ima ništa sa njima jer su isuviše korporativni za nju.


Želeći tu vrpcu po svaku cenu, kontaktirali su svoje advokate koji su im predložili da naprave vrpcu u drugoj boji. Već u jesen 1992. godine, Este Loder izbacila je 1,5 milion ružičastih vrpci i predala Beloj kući peticiju za povećanje fonda za istraživanje raka dojki. Hejlina kajsija vrpca je pala u zaborav. Ali neke druge kompanije su prigrlile koncept brze zarade kroz ružičastu vrpcu, pa je tako Avon prodavao mali komad nakita takvog simbola za dva dolara, i za dve godine zaradio deset miliona dolara. Ubrzo, 1993. godine, Este Loder je imala srce sa ružičastom vrpcom a već spominjana Fondacija Susan G. Komen — ružičasti broš. Svaka kompanija se trudila da dâ svoju verziju ružičaste vrpce, dok se Fondacija Susan G. Komen usudila i da ispiše svoju verziju istorije, koja počinje od njih.


Kao što se dâ primetiti, u svim kampanjama u centru pažnje je ružičasta vrpca a ne žene sa metastazama kancera. Hipokrizija ’osvešćivanja’ je u tome da smo svi već prilično osvešćeni o postojanju raka dojki kao velikog zdravstvenog problema te nam nisu potrebna dodatna razbuđivanja već targetirane akcije za zaustavljanje epidemije. Ono čega smo takođe sigurno sve svesne je da — ako bi kupovina proizvoda sa ružičastom vrpcom mogla izlečiti rak dojki — izlečila bi ga do sada.






0 comments