Raskrinkavanje mitova #2: Surogat materinstvo


Tekst: Jelena Riznić Ilustracija: Kanva Prošlo je više od mesec dana od početka oružanog sukoba u Ukrajini, a mi svakodnevno možemo da čitamo o različitim oblicima kršenja prava žena koje beže od rata. Seksualno nasilje, trgovina ljudima sa ciljem seksualne eksploatacije, „namamljivanje” žena iz Ukrajine u ropstvo „slobodnih” država neki su od oblika nasilja nad ženama u ratu. Međutim, dok se liberalna javnost zgražava nad izjavom brazilskog zvaničnika o „jeftinim ukrajinskim ženama”, feministkinje koje govore o štetnosti različitih praksi, koje cvetaju i u mirnodopskim vremenima, znaju da je priča o (niskoj) ceni žene neizgovorena istina koja stoji iza mnogih navodno srećnih narativa o surogatstvu ili prostituciji u Ukrajini inače. Suštinski, naslovi koji se tiču opasnosti trgovine ženama izbeglim iz Ukrajine i oni koji govore o „dobrim” aspektima seks i surogat industrije u Ukrajini između sebe imaju znak jednakosti.

Premda izjava brazilskog zvaničnika zvuči dehumanizujuće, ona je samo brutalniji prikaz onoga što je življena stvarnost žena u Ukrajini i inače. Istovremeno, izjave različitih svodničkih organizacija koje nude „konsultacije” ženama (i svim drugim rodovima sic!) izbeglim iz Ukrajine koje „žele” da se bave prostitucijom u Nemačkoj, ali i tekstovi koji pozivaju na saosećanje sa parovima iz kapitalističkih centara koji čekaju dete koje su dobili kroz industriju surogatstva, bivaju prihvaćeni kao neka nova „nova normalnost” koja je potpuno u redu.

Mnogo pre aktuelnog rata na evropskom tlu, imali smo priliku da saznamo za neke aspekte industrije surogatstva u Ukrajini. Kada je 2019. godine u srpskim medijima objavljena vest o legalizaciji surogatstva novim Građanskim zakonikom, upravo je Ukrajina bila zemlja koja se najčešće upoređivala sa Srbijom u kontekstu surogatstva te cene „iznajmljivanja materice”. Međutim, iako je surogatstvo u Srbiji još uvek zabranjeno, pitanje reproduktivnog turizma, odnosno „iznajmljivanje” materice žene u inostranstvu nije definisano zakonom, što ostavlja prostor za poslovanje različitih agencija koje posreduju između „srpske tražnje” i „ukrajinske ponude”. Takav je slučaj sa agencijom Link4Med (Link4Med: Medical Tourism Agency, Medical Travel) koja povezuje parove iz Srbije sa surogat majkama u zemljama gde je ova praksa legalna (najčešće je reč o Ukrajini). Ova agencija je počela značajnije da se oglašava na društvenoj grupi Fejsbuk nakon što je ponovo pokrenuto pitanje legalizacije surogatstva u našoj državi. U svojoj objavi iz 9.8.2019. kažu:

„RAZBIJAMO PREDRASUDE O SUROGATSTVU”

„U Srbiji surogatstvo još uvek nije deo našeg zakona. Jasno je da tu postoji puno detalja koji se moraju strogo definisati i da to nije nimalo lagan posao. Većina populacije automatski odbija ovu opciju asistiranog roditeljstva, jer odmah smatraju da su žene koje su surogati nekako primorane da to rade.

Da li ste znali da žene koje se prijave da budu surogati, u zemljama u kojima je surogatstvo priznat metod, moraju da imaju makar jedno svoje živorođeno dete? A ako su u braku i njihov suprug mora da da saglasnost da njegova supruga bude surogat majka. Znači to nisu žene koje su na ivici egzistencije, pa MORAJU na ovaj način da dođu do novca, nego žene koje su ostvarene majke i koje razumeju koliko je to veliko i dragoceno.”

Evropsko i svetsko zakonodavstvo (koje omogućava posredničku ulogu ovih agencija) ne samo da odobrava i podstiče surogat materinstvo, već i predstavlja ovu praksu kao progresivnu govoreći o izboru žene i telesnoj autonomiji, dok istovremeno traži dozvolu supružnika za ulazak u čitav proces. Iako pripada onom korpusu pitanja koji dele feministički pokret, pored pornografije i prostitucije (premda je to uistinu lažna podela), surogatstvo ipak ima poseban status u odnosu na druge dve prakse, upravo zato jer je reč o rađanju i, kako se često kaže, upotpunjavanju porodica. Argument „milosrđa” se može naći i u slučaju pravdanja prostitucije u nekim situacijama, ali je neprikosnoveni alat kada je reč o pravdanju surogatstva.

Tu se vraćamo na teren imenovanja i pravilnog definisanja određenih termina. Retorika koja prati surogatstvo inače može se definisati kao „filantropija za sirotinju”. Filantropija, odnosno milosrđe, načelno se vezuje za bogate pojedince i pojedinke koji svoj novac mogu donirati zarad trenutnog ublažavanja nejednakosti, ali ne i njihovog trajnog ukidanja. Milosrđe stoga svedoči o granicama dobročinstva u kapitalizmu. Sa druge strane, niže klase ne mogu biti milosrdne u tom smislu, ali mogu ipak biti zaslužni članovi svoje zajednice – tako što će prodati svoja tela rađanjem dece za druge. Sistem se ne menja, a svi imamo mogućnost da usrećimo druge – neko doniranjem novca, neko doniranjem jajnih ćelija, neko iznajmljivanjem materice. Zato surogatstvo nikada i nije predstavljeno kao eksploatatorska praksa, već kao „putovanje”.

Mediji tih istih zemalja koje surogatstvo predstavljaju kao progresivnu i istovremeno dobročiniteljsku praksu, odmah su nakon početka rata počeli sa vestima o tome kako je zapravo najteže roditeljima iz zemalja kapitalističkog centra – mahom iz SAD – koji sada ne mogu da dođu do svojih beba koje su pošteno platili. Činjenica da nekoliko stotina žena ostaje zarobljeno u ukrajinskim skloništima i da je njihova sudbina neizvesna od sekundarnog je značaja za progresivnu javnost. Žene su u ovom slučaju dvostruka kolateralna šteta – rata i industrije surogatstva, s tim što su u potonjem nameravana i suštinski proračunata šteta. Za industriju i klijente-naručioce, šteta koja je naneta ženi koja je surogat majka je potpuno proporcionalna krajnjem „proizvodu” – zdravoj bebi i srećnoj nuklearnoj porodici.

Na manjkavosti industrije ponekad upućuju i oni sa vrha ovog lanca. U slučaju Ukrajine, većina žena koja ulazi u industriju to radi preko kompanije BioTexCom, ali se zapravo tačan broj žena koje postaju surogat majke u zakonskim okvirima zapravo ne zna. Stvar je u tome da je Ukrajina već dugo glavna „materica Evrope”, odnosno najprivlačnija destinacija reproduktivnog turizma, pa ilegalne klinike cvetaju, što je često jasno i „klijentima” na strani tražnje. Sam Everingam, direktor australijske NVO „Growing Families”, priznao je da većina ugovora u ukrajinskim klinikama, legalnim ili ilegalnim, ne podrazumevaju nikakvu negu žene nakon porođaja. Međutim, porođaj je složen psihofizički proces u kom učestvuje celo telo žene, ne samo njena materica, te je postporođajni oporavak ključan za opšte blagostanje žene, što se ovim ugovorima ne prepoznaje kao značajna stavka. Takođe, dok ove agencije i klinike surogatstvo predstavljaju kao „putovanje” i „dobročinstvo”, u realnosti trudnoću tretiraju kao transakciju u kojoj stanje dobijenog proizvoda diktira krajnji ishod odnosno da li će žena biti plaćena ili ne. Zbog toga spontani pobačaji ili mrtvorođene bebe znače da žene neće dobiti nikakvu novčanu nadoknadu.

Ratna stvarnost je u izvesnom smislu demistifikovala okvir u kom se do tada govorilo o surogatstvu u Ukrajini, pa se može videti povratak na osnove – na profit i maksimizaciju profita. Primera radi, nakon zemljotresa u Nepalu 2015. godine (ondašnje „Meke” industrije surogatstva), retorika je bila slična ovoj danas – da li će i kako roditelji iz kapitalističkog centra doći po svoju decu. Tekstovi koji izveštavaju o ratu podjednako akcenat stavljaju na „preuzimanje” dece iz ratne zone, dok surogat majke opet ostaju nevidljive (iako su one dobročiniteljke kojima su roditelji zahvalni itd.)

Već pomenuti Everingam osvrnuo se i na druge aspekte industrije asistirane reprodukcije u Ukrajini – donacije jajnih ćelija. On je istakao da su mnogi klijenti zabrinuti za bezbednost doniranih jajnih ćelija usled ratnog razaranja, jer troše velike svote novca na to i žele da budu sigurni da će njihova investicija biti bezbedna.

Vratimo se na teren imenovanja: o čijim pravima govorimo kada govorimo o surogatstvu? Neretko se u javnosti vidi ideja da su roditelji bez dece ona strana o čijim pravima treba raspravljati čime se prenaglašava pravo na biološko potomstvo. Štaviše, nekada se ide korak dalje pa se o surogatstvu govori u kontekstu ženskih reproduktivnih prava – pogodili ste – one žene koja ima novac da unajmi neku drugu ženu za rađanje deteta. Drugim rečima, želja + novac = pravo. I premda će ovaj princip mnogi branitelji ljudskih prava osuditi u kontekstu ilegalne gradnje, na primer, ili sumnjivih investicija, ovde će osuda najčešće izostati. Takođe, formulacije poput „ostvariti se kao majka” i njoj slične nailaze na osudu onda kada se koriste u kampanjama za podizanje nataliteta, ili u ostalim oblicima diskriminacije žena, ali osude izostaju kada se ova formulacija koristi u ovom kontekstu. Onda „ostvarivanje žene kao majke” postaje njeno „reproduktivno pravo”. Iako je sve ovo strahovito regresivno i vraća nas nekoliko decenija unazad – jer su se feministkinje nekad borile da ukažu na vrednost žene kao ljudskog bića koja nije izražena relaciono, u odnosu na druge muškarce ili potomstvo – još je opasnija ova praksa jer zamagljuje status žena koje su „surogat majke”.

Tokom 2020. godine, policija u Kijevu je otkrila da je agencija koja se bavila medicinski potpomognutom oplodnjom zapravo učestvovala u lancu trgovine decom, a ovakvi primeri se ovde ne završavaju. Ova pojava nije stvar incidentnosti, već suština ove prakse – kupovina deteta ima svoje ime i predstavlja zločin trgovine ljudskim bićima. Paradoksalno, ali u slučaju surogatstva, konzervativna i ona navodno progresivna objašnjena trudnoće zvuče gotovo isto i ograničavaju ovaj složeni psihofizički proces isključivo na reproduktivne organe (jedni kako bi opravdali zabranu abortusa tj. prisilno rađanje, a drugi kako bi opravdali surogatstvo tj… prisilno rađanje).

U tom smislu, ranije navođenje primera gde je eksploatacija ogoljena u industriji surogatstva je zapravo nadgradnja inače eksploatatorske baze. Drugim rečima, baš kao što se ni dečiji rad ne može učiniti prihatljivim promenom i poboljšanjem zakonskih okvira, tako se ni surogatstvo ne može učiniti humanom praksom onda kada je u osnovi reč o trgovini ženskim organskim procesima. Ne postoji apsolutno pravo na roditeljstvo, a iznajmljivanje druge žene za rađanje nije deo korpusa reproduktivnih prava, ali život bez eksploatacije jeste osnovno ljudsko pravo. Nova hladnoratovska podela sveta nužno će dovesti do povećanja vojnih budžeta i smanjenja izdvajanja za osnovne ljudske potrebe, što znači dalje pokušaje vladajućih klasa da preko tela žena plaćaju dugove – pa i kroz reproduktivnu i seks industriju (surogatstvo, prostituciju i pornografiju). Više nego ikada je važno da jasno imenujemo stvari i da glasno stavljamo do znanja da put do ženskog oslobođenja ne ide preko iznajmljenih materica – ali iznajmljivanje materica sasvim izvesno jeste prečica ka daljem tlačenju žena.


0 comments