Raskrinkavanje mitova #1: Seks-rad


Tekst: Nina Radulović Lektura: Ana Ninković Ilustracija: Milica Lazarević


Kada diskutujemo o političkim pitanjima, često se bavimo upotrebom jezika. To nekada može izgledati besmisleno jer „to su samo reči”. Naravno, jezik ne postoji u vakuumu. On je političko i zakonsko oruđe koje ili opisuje stvarno stanje stvari ili onakvo stanje kakvo bismo želeli da postignemo, odnosno izbegnemo. Na primeru prostitucije, tj. zablude u nekim feminističkim krugovima da ovaj oblik nasilja nad ženama zaslužuje novi naziv ‒ seksualni rad, vidimo zašto je bitno da jezik odražava borbu za ukidanje prostitucije umesto da redefiniše seks i rad.

Šta se zapravo postiže preimenovanjem prostitucije u seksualni rad? Kad zagrebemo po površini termina „seksualna radnica” ili „seksualni rad”, uviđamo da je cilj da se seksualnom (ne)pristanku dodeli tržišna vrednost. Takođe, uviđamo i pokušaj da se ulična prostitucija, kao najokrutniji oblik, potpuno izjednači sa savremenijim oblicima prostitucije. Tim pokušajem gubi se istorijski kontekst prostitucije i prikriva se stvarni položaj prostituisanih žena.


Da li njihova iskustva ‒ iskustva silovanih, ubijenih, onih koje su sebi oduzele život, onih koje su pobegle, onih koje su jedva preživele, onih koje su se oporavile ‒ treba opisati kao rad? Da li su ta iskustva iz ratne zone, kako ih je opisala Andrea Dvorkin, zaista rad?

Treba da se zapitamo od koje važnosti je sam odgovor – „seksualni rad jeste rad” ili „seksualni rad nije rad”. Materijalno, prostitucija ne proizvodi upotrebnu vrednost niti je od društvene koristi, a istorijski se oslanja na tlačenje gotovo isključivo ženskog pola. Dakle, prostitucija nije rad, predstavlja seksualnu eksploataciju žena (ili uopšte „ženstvenosti”) i neprijatelja ženskog pola. Međutim, čak i kada bismo redefinisali rad tako da on obuhvati prostituciju, ona i dalje ne bi bila u skladu s emancipacijom ženskog pola. Za razliku od prostitucije, dečiji rad je nešto što deca rade, u smislu da deca zapravo stvaraju upotrebnu vrednost, ali ni to nije dovoljan preduslov da bismo se zalagali za legalizaciju eksploatacije dečije radne snage i radili na obezbeđivanju boljih uslova. Naprotiv. Neke fizičke delatnosti su u suštoj suprotnosti s ljudskim dostojanstvom.


Nasuprot terminu „seksualna radnica”, termin „prostituisana žena” ispravno skreće pažnju na najčešće prisutan obrazac prostitucije ‒ učešće sistema u prostituciji žene, u rađanju, omogućavanju i opravdavanju nasilja nad ženama. Dok je seksualni pristup ženi taj koji se najčešće kupuje, bitno je naglasiti da su muškarci ti koji ga najčešće kupuju. No, muškarci su ti koji ga najčešće i prodaju. Drugim rečima, da bismo prostituciju okarakterisali kao nasilje nad ženama, nije potrebno da su sve do jedne prostituisane osobe ženskog pola. Isto tako, nije potrebno da svaka žena u prostituciji bude emotivno, fizički ili ekonomski prisiljena da prodaje seksualni pristup svom telu. Dovoljno je da je skoro svaka prisiljena, što je uistinu i slučaj.


Oni koji tvrde da termin „prostituisana žena” oduzima ženi autonomiju čine medveđu uslugu ženama zarobljenim u prostituciji širom sveta. Ne treba da nas iznenadi što neke žene prihvataju narativ osnaživanja i privid izbora. Iako privlačan, taj narativ je pre svega manipulativan: kako nešto što daje moć kupcima seksualnog pristupa i svodnicima može osnažiti bilo koju od nas?


Usvajanjem termina „seksualni rad” i pretpostavkom da mi, žene biramo da naše telo bude naše radno mesto, održavamo zabludu da je moguće istovremeno pričati o seksualnom pristanku kao nečemu što se kupuje i prodaje i kao konceptu oko koga gradimo zdrave seksualne veze. Pristanak pod bilo kojom vrstom emotivne, fizičke ili ekonomske prisile ne može biti pristanak: to je silovanje. Pored toga što je bitno da jezik odražava borbu za ukidanje prostitucije, bitno je da odražava i borbu protiv silovanja. Upravo termin „prostituisana žena” ili „žena u prostituciji” omogućava seksualnu autonomiju jer se fokusira na odbranu našeg seksualnog pristanka i psihofizičkog integriteta.


Ponekad okarakterisan kao „spasilačka industrija” od strane kritičara, abolicionistički pokret postavlja žensko oslobođenje kao prioritet. Uzimajući u obzir istorijske procese i prosperitet žena, ovaj pokret ima nameru da stvori mogućnosti u kojima žene ne moraju da biraju između prostitucije i opstanka i u kome nasilje nad ženama nije zakonski omogućeno i društveno poduprto. Zato je važno da govorimo o stvarnosti prostitucije, a da bismo to učinili, moramo početi s osnovama ‒ nedvosmislenim nazivanjem prostitucije prostitucijom.


Iako postoje primeri žena koje tvrde da su prostituisane iz želje, a ne prisile, njihove tvrdnje ne mogu biti osnova za kritiku abolicionističkog stava, jer se time ignoriše materijalna realnost većine i višemilenijska rasprostranjenost prostitucije kao jednog od najtežih oblika nasilja nad ženama ‒ najstarije opresije, a ne najstarije profesije. Takva kritika ignoriše interese ženskog pola. Ukoliko zaista postoje žene koje svojevoljno prodaju seksualni pristup sebi, one će to moći da čine i nakon institucionalnog ukidanja prostitucije. Put ka ukidanju prvenstveno podrazumeva zakonsko kažnjavanje onih kojih kupuju seksualni pristup ženama i zakonsku zaštitu osoba u prostituciji.

Umesto prostog uvažavanja stavova i iskustava žena i svodnika koji su za legalizaciju prodaje i kupovine seksualnog pristupa, abolicionistički pokret analizira prostituciju u okviru klasnog društva i rodnog režima, koji iskorišćavaju žensku seksualnost kao još jednu vrstu resursa. Dok ima onih koji aboliciju prostitucije smatraju nedostižnim ciljem, bitno je podsetiti da prostitucija nije istorijska konstanta. Svet bez prostitucije, kako piše Gerda Lerner u „Poreklu prostitucije u drevnoj Mesopotamiji”, bio je moguć i, ako se mi pitamo, svet bez prostitucije će opet biti moguć.


Niko ne sme imati pravo na kupovinu seksualnog pristupa nama. Uz to, borba za žene u prostituciji podrazumeva i borbu protiv moralne osude i omalovažavanja prostituisanih žena. Prostituisane žene nisu žene lakog morala, one nisu dame noći, kurve. One su žene koje, kao i sve mi, imaju pravo na seksualne odnose bez emotivne, fizičke ili ekonomske prisile.


Da bismo ostvarili pobedu, bitno je da uklonimo uslove zbog kojih žene ne mogu dostojno da žive čak i kada rade. U praksi to podrazumeva izboriti se za izlazak iz prostitucije, kao i za zdravstvenu negu, savetovanje, rehabilitaciju, pravnu podršku, smeštaj, bolje radne uslove za sve, drugačije radne odnose, kao i demokratizaciju radnih mesta. Sistemski problem zaslužuje sistemsko rešenje.


Bez ukidanja prostitucije, radikalna ideja da su žene ravnopravna ljudska bića neće nikada postati stvarnost. Muškarac koji nas vidi kao punopravna ljudska bića neće pokušati da kupi seksualni pristup ijednoj ženi. A povrh toga što ukidanje prostitucije znači potvrdu ženske ljudskosti, ono znači i potvrdu muške ljudskosti ‒ momenat u kom između ženskih i muških pripadnika ljudske vrste, umesto muške nadmoći, vlada solidarnost. Dok se borimo da ukinemo prostituciju, izaberimo da otvoreno pričamo o prostituciji i ne dozvolimo da nam pojedinci i organizacije koji nisu za žensko oslobođenje, postavljaju uslove kako, kada i šta smemo da kažemo o tako široko rasprostranjenom obliku nasilja nad ženama.


Dodatna literatura:

https://catwinternational.org/resource/ https://www.journals.uchicago.edu/doi/10.1086/494218

https://repository.law.umich.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1191&context=mjgl

https://www.youtube.com/watch?v=0blKTAaHhpU

https://crossingenres.com/sex-work-or-prostitution-language-choices-reveal-views-on-male-dominance-1ffe130d15ea

https://www.marxists.org/archive/kollonta/1921/prostitution.htm

https://www.marxists.org/reference/archive/goldman/works/1910/traffic-women.htm

https://www.marxists.org/archive/marx/works/1844/manuscripts/comm.htm

https://www.thebellows.org/the-folly-of-sex-work-advocacy/


0 comments