Put ka slobodi

Jedna manuelna radnica piše...





U vreme rata bilo mi je oko deset godina. Tada sam čula kako govore kako nismo slobodni. Na moja pitanja zašto nismo slobodni, stariji su mi odgovarali: zbog toga što nam neprijatelji oduzimaju hranu, stoku i sve što je potrebno vojsci – po cenu našeg gladovanja. Dakle za vreme rata upoznala sam stanje u kome nema slobode, a naročito sam o slobodi mislila kad sam bila gladna. I tako mi je već kao detetu sloboda postala draga, jer sam se bojala da u njenom nedostatku ne umrem od gladi, i u toj bojazni sam je tražila na svakom mestu, pa čak i u dečijim igrama. (Posle kao odrasla, uvidela sam i da siti ljudi mogu biti bez slobode.) Tako, kada bi neko hteo da mi nametne svoju volju kao opštu, ja sam se bunila u ime slobode. Deca me zbog toga nazvaše „Sloboda”.

Nakon dužeg vremena mi deca umesto da se igramo izlazili bismo na ulicu i posmatrali ulicu u kojoj je bilo crnaca. Uskoro je cela palanka bila njome preplavljena. Sada o slobodi niko nije više govorio već bi svako sakrivao što je imao.

Noseći brašno iz vodenice, bila sam potpuno odvojena od ostalih žena koje su išle sa mojom majkom. Postajale su mi već dosadne, jer čim bi se videle sa džakčetom brašna, počele bi odmah sa starom pričom. „Brzo će nam se ljudi vratiti!” A ja udaljena od njihovih priča, mislila sam o mnogobrojnoj vojsci koja je isto kao i ona pre krala stvari, lomila plotove i pljačkala sve što joj je trebalo. Čudila sam se zašto se stariji raduju ovoj vojsci, jer sam uviđala da nema nikakve razlike između vojnika koji kradu i onih koji rekviriraju po naređenju starešina.


Jedne večeri u doboku jesen dođe mi otac. Bili smo svi radosni i on nas je milovao. Dva brata jašila su mu na kolenima, a nas dve sestre milovale smo ga po glavi i po rukama, U krevetu smo razgovarali kako naš otac nije bogalj kao očevi mnoge dece.


Po njegovom dolasku bili smo svi upisani u školu, a on je sam preuzeo brigu o hrani. Najstariji brat je po svršenoj gimnaziji stupio u sud. Otac je stalno bio premeštan sa službom iz mesta u mesto… zbog politike, kako je on pričao. Kada je dolazio da nas vidi, svima je davao savete, a na nas decu često je vikao. Ovlastio je jednog rođaka da se stara o nama jer je majka bila iznemogla. Mi smo svi bili odrasli, pa su se povećavali i materijalni troškovi, a očeva plata nije mogla sve da ih nadmiri. Jednom je sa ocem došao neki čovek i dao mu dosta para, posle čega smo se preselili u drugu kuću. Odmah po selidbi ja i jedan brat otišli smo na zanat. Rođak se često opijao, psovao i tukao me. Opet sam u mislima dolazila na slobodu i donela odluku da se sama izdržavam. Otišla sam u grad i stupila u fabriku kao tekstilna radnica. Posao sam brzo naučila ali se nadnica sporo dizala. Bila sam primorana da napustim ovu fabriku i da potražim u drugoj bolje uslove za život. Stupivši u drugu farbiku zapazila sam da su i tu radnice iste kao u prvoj, o svemu su mislile na drugi način nego ja, – jednostavnije, o svemu su govorile slobodno bez ustezanja i išle su sa otvorenim očima kroz život. Baš u toj fabrici uništene su kod mene donekle stare navike. Ostaci staroga živeli su još uvek u meni ali oni se nisu mogli više prilagoditi novim uslovima.


Poslovođa fabrike bio je penzionisani austrijski oficir koji je zadržao sve vojničke osobine. Kada bi farbika svirala za početak rada, vikao je: „U stroj”, a za svršetak rada: „Voljno”. Taj čovek je pokušao da udari jednu radnicu. Zakonska poverenica je ustala u njenu zaštitu ali on je navikao da bude neograničen gospodar i napao je poverenicu tako da umalo što nije došlo do fizičkog obračunavanja. Odmah smo sve ustale i otišle u sindikalnu organizaciju koja je intervenisala, i red je zaveden.

Tako je pitanje slobode koje sam još kao dete sebi postavljala bilo rešeno kroz praktični život.



Tekst preuzet iz prvog broja Žena Danas, objavljenog 1939-te.

0 comments

Recent Posts

See All