Podela na ženske i muške poslove


Tekst: Ivana Cvetković Lektura: Ana Ninković i Mina Čeperković Ilustracija: Canva


Podela poslova prema polu karakteristična je za ceo svet. Na to je najviše uticao patrijarhat koji se bavio ovom „podelom” tako sto je odredio da je muškarac glava porodice, da je on taj koji radi i donosi novac, odlučuje za koga će se udati njegova ćerka ili ipak šta će biti na trpezarijskom stolu, dok je žena majka i domacica i da je to njena primarna uloga u društvu.


Zašto je određeni „posao” karakterističan baš za ženu ili muškarca?

To pitanje se ni ne postavlja, jer se stvari same po sebi prihvataju i podrazumevaju, iako nisu svojstvene logici i zdravom razumu.

Uglavnom primetimo:

Žena mora da zna da kuva.

Ručak mora da bude gotov kada muž dođe s posla.

Žena mora da čisti kuću.

Žena mora da čuva decu.

Žena mora da pegla mužu odeću.


Muškarac je taj koji privređuje.

Muškarac treba da donosi novac u kuću.

Muškarac je glava porodice.


Koliko smo samo puta čuli ovo bar u svojoj okollini, ako ne i u sopstvenoj kući tokom odrastanja?


Uloga muškarca kao nekoga ko odlazi u lov, snabdeva porodicu hranom i žene kao nekoga ko se za to vreme brine o kući i deci, slika je koja nas prati dok odrastamo u modernoj civilizaciji.


U situacijama kada posmatramo načine na koje majke i očevi vaspitavaju svoju decu, i dalje vidimo iste stvari. Devojčice se forsiraju da pomažu majkama u kući, da spremaju hranu i čiste za svojim očevima i braćom, da vode računa o svom izgledu i već u ranim godinama počnu da se šminkaju, da se školuju i da svoje obrazovanje posmatraju kao još jedan „dodatak” svom CV-u za dobru udaju, da, kad to ostvare, slušaju muževe i da na eventualnim poslovima budu isto tako poslušne i da ne iskazuju svoje mišljenje.


Dečaci se forsiraju da u kući apsolutno ništa ne rade, da o svom izgledu brinu do granice pristojnosti, da se školuju i posvete svojoj karijeri, i na tom putu nađu ženu koja će ih u svemu tome podsticati i „čuvati im leđa”, da „kao muškarci” uvek kažu ono šta misle i da je njihova poslednja.


Zašto nam se podrazumeva da su muškarci na visokim pozicijama?

Zašto većini bolje zvuči reč direktor od iste u ženskom rodu – direktorka/direktorica?


Zašto kada kažemo sekretarica istu zamišljamo kao ženu zgodne građe, u tesnoj suknji i dekoltiranoj košulji?

Zašto su retkost muškarci na istoj poziciji?


Zašto žene istovremeno zarađuju manje od kolega muškaraca na istim poslovima?

Jedna anketa na Infostudu pokazala je da žene zarađuju manje od muškaraca 16 odsto u Češkoj, 15 odsto u Slovačkoj, 12 odsto u Mađarskoj.


Učesnice ankete su kao moguće uzroke ove pojave navele da pripadnice „lepšeg pola” ređe dobijaju šansu da napreduju zbog porodičnih obaveza i rađanja, kao i zbog toga što se smatraju slabiji pol, koji neće moći efikasno da rukovodi.


Muški ispitanici veruju da su razlike u primanjima između njih i žena zasnovane na uverenju da su oni spremniji da pokažu liderske sposobnosti, samopouzdanje, predanost poslu, usmerenost na finansijske rezultate i slično.


Najmanji broj ispitanika, kako muškaraca tako i žena, veruje da žene biraju poslove koji su generalno slabije plaćeni zato što su manje ambiciozne.


Što se tiče kućnih poslova, podaci iz sprovedene ankete govore nam sledeće: čak i 2020. godine, nekako se nađe izgovor za neuredne muškarce, dok je neurednost kod žena neoprostiva.


Tri objavljene studije potvrđuju ono što mnoge žene instinktivno znaju: kućni poslovi se i dalje smatraju ženskim – naročito za žene koje žive sa muškarcima. Jedna od studija je otkrila da žene obavljaju više takvih poslova kada stanuju sa muškarcima nego kada su same. Druga je pokazala da, iako današnji muškarci provode više vremena na kućnim poslovima nego ranije, i dalje ne rade tradicionalno „ženske” poslove kao što su kuvanje, pranje i čišćenje.Treća studija ukazuje i na razloge: društveno gledajući, žene – ali ne i muškarci, negativno se ocenjuju ako im je kuća neuredna.


Istraživači koji su sproveli ovo istraživanje navode da je to primer toga kako društveni standardi utiču na ponašanje ljudi. Kada je reč o polovima, očekivanja u vezi sa kućnim poslovima menjaju se najsporije.


Još jedna studija kaže da žene prosečno provedu 2,3 sata dnevno radeći kućne poslove, a muškarci 1,4 sata, prema podacima Ministarstva rada.

Čak i kada muškarci tvrde da poslove dele ravnomerno, podaci pokazuju suprotno.


Uloge pripisane po polu i pritisci da se žene prilagode tim ulogama razlikuju se po regionima, religijama i domaćinstvima. Jedan od načina na koji se pritisak na prilagođavanje manifestuje jeste bračni status.


Na primer, u razvijenim zemljama, za žene koje imaju bračnog druga ili partnera postoji manja šansa da budu zaposlene na dobro plaćenom poslu ili uopšte da takav posao aktivno traže. To često proizlazi iz ekonomske stabilnosti prihoda partnera, koja može pojačati pristrasnost „muškog hranitelja” u nekim bračnim aranžmanima.


Još uvek postoji mnogo ljudi koji veruju da je neprihvatljivo da žena ima plaćen posao van kuće: 20% muškaraca i 14% žena širom sveta, tačnije. Mnoge žene su izjavile da njihova uža porodica ne odobrava njihovu odluku da rade van kuće. Industrije i zanimanja u kojima dominiraju muškarci posebno su fokusirani na jačanje muških stereotipa, koji ženama dodatno otežavaju uspeh.


Međutim, i one koje rade u industriji u kojoj dominiraju muškarci suočavaju se sa raznim izazovima, uključujući:

  • očekivanja i uverenja društva o manjim liderskim sposobnostima žena;

  • sveprisutne stereotipe, poput o „brižnoj majci” ili domaćici. One se susreću sa većim stresom i anksioznošću u poređenju sa ženama koje rade na drugim poljima.


Suočavaju se sa nedostatkom mogućnosti mentorstva i razvoja karijere,a vrlo često dolazi i do seksualnog uznemiravanja.


Žene koriste različite mehanizme za rad u radnom okruženju u kojem dominiraju muškarci, kao što su: distanciranje od kolega i napuštanje industrije.

Izveštaji o seksualnom uznemiravanju češći su u industrijama u kojima dominiraju muškarci.


Žene su radna snaga koja je primorana da besplatno obavlja rad u domaćinstvu, što je sa druge strane čini zavisnom i jeftinom radnom snagom u javnoj sferi, na tržištu rada. Stoga, posmatrati javnu sferu odvojeno od privatne znači zanemariti celokupnost društvenih odnosa.

Sa tim se složila i učesnica Narodnooslobodilačke borbe Jugoslavije Neda Božinović:

„Žena je dvostruko ugnjetavana – kao pol i kao pripadnica klase – njen položaj se može temeljito promeniti samo revolucionarnom promenom društva”.


Iako je podela na ženske i muške poslove nema osnova, iako se o tome govori godinama unazad, ona je u našem mizoginom društvu i dalje „prirodna”.

Žena je i dalje „prikovana” za kuhinju, i dalje je njena osnovna uloga u porodici domaćica, pa tek onda sve ostalo. Ukoliko radi na svojoj karijeri, njoj se zamera što nije osnovala porodicu, a ukoliko je i uspešna i ostvarena kao majka, zamera joj se što zapostavlja sopstveno dete.


Do ovakvog činjeničnog stanja doveo nas je patrijarhat, duboko ukorenjen, prisutan i u modernom, liberalnom 21. veku, protiv koga se svakog dana strastveno borimo.


Da bismo se oslobodili ovakve podele i pružili jednake šanse svim devojčicama, devojkama i ženama u budućnosti potrebne su promene. Potrebno je da roditelji svoje ćerke uče da treba da se edukuju, obrazuju i uvek rade na sebi da bi jednog dana bile nezavisne i slobodne od partnera, da ih učimo da ljubav ne boli, i ne uslovljava ni u kom smislu.

Nisu dužne da trpe nikakvo fizičko, psihičko niti ekonomsko nasilje.

















0 comments