O seks-radu: najstarija opresija, ne najstarija profesija (1)



Deo prvi:

Posao kao bilo koji drugi (?)


Zamislite dve atraktivne mlade žene, moderno odevene, kako ulaze u istu modernu poslovnu zgradu od betona, metala i stakla. Nazovimo ih Julija i Ana. Obe imaju pravo na rad. Obe imaju pravo na dobre uslove rada. Obe imaju pravo da budu poštovane. Obe imaju pravo da budu pošteno plaćene za svoj rad. Obe imaju pravo da biraju i odbijaju klijente. Obe imaju pravo na bezbednost na radu. Julija priprema kondome i lubrikant. Ana priprema prezentaciju.

Julija je seks-radnica. Ana je arhitektkinja. To što je Julijino telo njeno radno mesto, dok Ana sedi u klasičnoj projektantskoj firmi, predstavlja samo formalnost i samo moralizatori bi ovde videli nepomirljive razlike. Uostalom, i Ana koristi svoje telo: pokreće svoje ruke da bi projektovala zgradu na svom kompjuteru, sedi ili stoji, provodi sate i sate na sastancima i slično. Julijin i Anin posao se suštinski ne razlikuju, poručuje ova scena – seks-rad je rad.


Ali, hajde da se upustimo u nešto dublju analizu:

Ana, arhitektkinja, sa godinama provedenim u profesiji i sa usavršavanjem, samo dobija na tržišnoj vrednosti sticanjem znanja i iskustva i realno je očekivati da njena zarada raste.

Juliji, seks-radnici, svake godine zarada je sve manja jer njena tržišna vrednost opada sa „korišćenjem”. Diktat ovog tržišta je posebno neumoljiv – o tome jasno svedoče internet forumi za kupce, koji posebno vrednuju najmlađe seks-radnice, pogotovo one koje izgledaju kao devojčice. (Često one to zapravo i jesu.)

Ani na radu prete povrede zbog monotonih pokreta kompjuterskim mišem tokom projektovanja i incidenti na gradilištu. Ako se nešto dogodi, ona je pokrivena kompenzacijama za radnike i pravilnikom administracije za bezbednost i zdravlje radnika (OSHA, occupational safety and hazard administration) i sličnim pravilnicima koji štite radnike širom sveta.

Juliji na radu prete silovanje, neželjena trudnoća, prebijanje, vaginalne povrede, rektalni prolaps, ubistvo, posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) sa učestalošću većom nego kod ratnih veterana i seksualno prenosive bolesti. Nadalje, pravilnici za rad sa biološkim tečnostima poput krvi, pljuvačke i sperme zahtevali bi da zaposleni u tzv. seks-radu nose ne samo kondome, već i zaštitno odelo, vizir i zaštitne rukavice. Već na nivou osnovne tehničke regulacije bezbednosti pri radu nailazimo na problem. Zašto neki radnici zaslužuju visok nivo zaštite na radu, dok ga drugi (seks-radnici) ne zaslužuju? Zašto se pravi izuzetak?

Ani niko ne nudi dodatnu zaradu ako ne nosi zaštitni šlem na gradilištu.

Juliji se nudi dodatni novac ako pristane na nezaštićeni seksualni odnos (u skoro svakoj zemlji sa legalizovanom prostitucijom postoji i poseban izraz za ovaj tip „usluge”, što govori da je on dovoljno rasprostranjen).

Ako Ana odbije klijenta, taj klijent će otići kod nekog drugog arhitekte koji takođe može bezbedno da ga odbije.

Ako Julija odbije klijenta, postoje dve mogućnosti: klijent će ili da reaguje nasiljem, ili će otići kod neke seks-radnice koja neće moći da ga odbije. Osim toga, vlasnici bordela i podvodači ne vole „problematične” devojke koje odbijaju i biraju klijente. Julija uglavnom mora da pristane, jer njeno preživljavanje zavisi od toga.

Anini saradnici su slični njoj – to su visokoplaćeni i visokoobrazovani ljudi sa mnogim izborima. Mnogi od njih su muškarci.

Julijini saradnici su primorani da budu u ovom poslu i imaju veoma malo, ako i toliko, izbora. Skoro svi su žene i devojčice.


Ovo je realnost prostitucije*. Kao što smo videli, neke osnovne odlike ove delatnosti ne mogu se regulisati običnim pravilnicima o zaštiti na radu. Apsurdno je očekivati da se tzv. seks-radnica pojavi u zaštitnom odelu (osim ako to nije specifični zahtev klijenta sa vrlo retkim fetišem, za koji sumnjamo da će postići veliku popularnost u budućnosti). Ipak, proponenti legalizacije veruju da je izjednačavanje seks-rada sa bilo kojim drugim vidom rada ne samo moguće, nego i logično i poželjno.


Mnogi koji podržavaju legalizaciju prostitucije nazivaju je „seks-radom” i koriste velike, sjajne reči: pristanak, agensnost, seksualna sloboda, pravo na rad, ljudska prava. Seks-rad je rad kao bilo koji drugi, tvrde oni, i samo socijalna stigma koja postoji oko seksa sprečava ljude da ga vide kao takav; mnoge žene u prostituciji su odabrale da budu tu, te je nepoštovanje tog izbora antifeminističko; na kraju krajeva, one se ne razlikuju od nekog ko izabere rad za minimalac jer nema drugog izbora; žene koje se odluče da prodaju seks su seksualno oslobođene i sva kritika seks-rada zato potiče iz želje da se pojeftini seks-rad i kontroliše ženska seksualnost, itd.


Brojni su dokazi koji nesumnjivo pobijaju ove tvrdnje. Primarni razlog zašto žene prodaju seks za novac jeste ekonomski očaj: u Evropskoj uniji većinu prostituisanih čine siromašne žene iz istočne Evrope, uglavnom iz dve najsiromašnije zemlje EU, Bugarske i Rumunije. S obzirom da prostituisane žene moraju da uslužuju „klijente” i isključivo njihove seksualne potrebe, teško da može biti govora o bilo kakvoj oslobođenoj ženskoj seksualnosti (osim ako se ne usvoji mizogina teza da je prirodno za žene da budu seksualno uslužne prema muškarcima i da nemaju svoje potrebe). Samo oko 5% žena u prostituciji kaže da im je to bio izbor. Studija sprovedena u devet zemalja od Kanade do Zambije, sa preko 800 ispitanica, pokazuje da je prostitucija povezana sa visokim nivoom PTSP i da oko 90% žena želi da izađe iz prostitucije. Stopa smrtnosti žena u prostituciji je 40 puta veća u odnosu na ostale žene: nijedna druga grupa žena nije izložena ovolikom riziku. Verovatnoća smrtnog ishoda tokom ili kao posledica „seks-rada” višestruko je veća nego kod najrizičnijih urbanih poslova. Učestalost polno prenosivih bolesti i povreda reproduktivnih organa i abdomena, kao i fizičkog nasilja i silovanja, ne može se porediti ni sa jednom profesijom, a legalizacija nije učinila ništa da to promeni. Mnoge žene zaista ulaze u prostituciju pre 18. godine, dok stariji muški član porodice ili dečko služe kao njihovi podvodači; veza između seksualnog zlostavljanja u detinjstvu i kasnije prostitucije decenijama je detaljno dokumentovana. Mnoge žene se osećaju zarobljeno i veruju da nemaju nikakve druge prilike za ekonomsko preživljavanje. Sa druge strane, legalizacija, koja je svuda uvedena pod parolom smanjenja nasilja i trgovine ljudima, ne smanjuje trgovinu ljudima (zapravo ga samo povećava). U legalizovanoj prostituciji, gubi se linija razgraničenja između prisilne prostitucije i onog malog procenta „seks-rada” koji se, makar striktno legalistički (nije reč o trgovini ljudima i nemaštini), može nazvati dobrovoljnim. Zbog toga što legalizacija ne prepoznaje fundamentalnu nejednakost između prostituisanih žena sa jedne i vlasnika bordela i kupaca sa druge strane, ona na kraju efektivno služi samo zaštiti prava i interesa onih koji profitiraju od eksploatacije ženskih tela. „Prostitucija u bordelima i sličnim objektima” nije nužno sama po sebi bezbednija od prostitucije na ulici; legalizacija ne nudi rešenje za najvulnerabilnije žene u prostituciji – migrantkinje – koje su često isključene iz regulatornih procedura i izdavanja dozvola. Legalizacija ne poboljšava zdravlje i bezbednost žena jer se kupci ne podvrgavaju zdravstvenom testiranju. Legalizacija ne podrazumeva strategije za izlazak i podršku, jer – „seks-rad je rad” – i zato mu nisu potrebne posebne mere. Legalizacija ne uklanja socijalnu stigmu za žene u prostituciji. Međutim, ono šta legalizacija čini je uklanjanje bilo kakve društvene obaveze za kupca koji možda plaća traumiranu ženu, žrtvu trgovine ljudima, maloletnu devojku. Iz ispovesti preživelih znamo da je bilo situacija kada su se, u očajanju, obraćale kupcu za pomoć: „Oduzet mi je pasoš, bojim se, ovde sam protiv svoje volje.” Njegov odgovor? „TO mene ne zanima, ja sam platio.” Prostituisana žena skoro nikada ne prijavljuje nasilje, iz straha od odmazde ili gubitka posla. Na kraju, nasilje je endemski problem za prostituciju i prevazilazi nivo opasnosti koji se sreće čak i u najopasnijim oblicima urbanih poslova.


Mnoge od nekada prostituisanih žena ne podržavaju naziv „seks-radnice” ili da se prostitucija naziva „seks-rad”


U svom obraćanju UN 2011. godine u ime organizacije AWAN (Aboriginal Women’s Action Network) Čeri Smajli, radikalna feministkinja i aktivistkinja za prava žena, poreklom iz Prvih naroda, rekla je:


„Mi kažemo ’prostituisana žena’ a ne ’seks-radnica’. Ovaj izraz, prostituisana žena, prepoznaje sile kao što su kolonizacija, rasizam, patrijarhat i kapitalizam, koje guraju žene u prostituciju. Uprkos tome šta neki govore, izraz ’seks-rad’ ne stvara jednakost gde su žene i muškarci, belkinje i domorodačke žene ravnopravni, ekonomski, socijalno i na druge načine. ’Seks-rad’ ućutkuje iskustva i znanje domorodačkih žena i nastoji da sakrije istinu: nejednakost i mržnju koja gura žene i devojke u kapitalistički sistem prostitucije, koji stavlja profit na prvo mesto, po svaku cenu. To stavlja interese muškaraca na prvo mesto, po svaku cenu.”


U otvorenom pismu koje je objavila Alijansa žena za aboliciju prostitucije, navodi se:

„Molimo vas, imajte u vidu da je izraz ’seks-rad’, koji se nalazi u vašim zvaničnim politikama i dokumentima, nastao u američkoj seks-industriji sedamdesetih godina. Ovaj izraz je smišljen sa konkretnim ciljem da normalizuje i sanitizuje prostituciju pred javnošću i, posebno, pred zakonodavcima i učinili ste ogromnu uslugu onima koji profitiraju od prostitucije tako što ste ga prihvatili. Istovremeno ste – nenamerno, mi to priznajemo – bolno uvredili sve nas. Sve mi smo preživele seks-industriju; mi smo živi svedoci dehumanizujuće trgovine i svako prihvatanje našeg zlostavljanja kao ’rada’ nas dodatno dehumanizuje.”


Rejčel Moran, aktivistkinja i žena koja je izašla iz prostitucije, obratila se irskoj vladi ovim rečima:

„Moram da kažem, to je najuvredljivija terminologija koju sam čula, a da opisuje prostituciju. I ono što je tako uvredljivo u njoj je legitimizacija i sanitizacija i normalizacija onoga što mi se dogodilo. Ispunjava me besom više nego bilo koji drugi izraz, zbog onoga što teži da uradi. Teži da transformiše iskustvo, izvrne ga i predstavi ga kao apsolutnu suprotnost u odnosu na ono što zaista jeste. Predstavile smo ovo irskoj vladi, devojke u mojoj grupi i ja, nedavno, i pratile smo izlaganja šest, sedam nedelja pre nego što smo dobile priliku da govorimo. I počele smo tako što smo ih zamolile da nas nikako ne nazivaju seks-radnicama.

I naravno, u preambuli smo objasnile da postoje ljudi, mnogo njih, koji koriste ovaj izraz ne sa namerom da nas uvrede, već sa suprotnom namerom, misleći da nas tako neće uvrediti.

Ali ne možete primeniti lažnu etiketu na nešto kao što je ovo i ne izazvati negativnu reakciju. Tako da, svako ko koristi ovaj izraz sa najboljim namerama, molim vas, oduprite se tome.

Izraz ’seks-rad’ je izašao iz seks industrije sa razlogom i taj razlog je da normalizuje i sanitizuje seks-industriju. Tako da, kada akademski obrazovani građani i drugi ljudi koriste ovaj izraz, ono što oni zaista rade je služenje seks-industriji.

I samo ću zaključiti time da, u sedam godina koliko sam bila u prostituciji, nikada nisam srela ženu koja je sebe nazivala seks-radnicom. Videla sam taj termin u akademskoj literaturi, u političkom diskursu, ali nikada na ulicama, nikada u bordelima. To je nešto što ljudi zaista moraju da znaju.”


Adelina (Alma) Sejdini, žena koju su više puta prodavali i preprodavali albanski trgovci ljudima i prostituisali je u Italiji, aktivistkinja organizacije „Feministički otpor”, ovako se obratila Amnesti Internešenelu:

„Pročitala sam vaš predlog i počela sam da plačem. Plačem jer predlažete da se dekriminalizuju eksploatatori, vlasnici bordela i kupci; plačem kao žena koja je preživela otmice, silovanja i mučenja, koja nosi ožiljke na svom telu i nosiće ih do kraja života kao podsetnik kroz šta je prošla. Zato vas molim, preklinjem da ne legalizujete prostituciju, da se ne okaljate tako velikim zločinom, već da se zapitate kako da žene koje su pobegle iz prostitucije dobiju prave šanse, dostojanstvene prilike, konkretnu pomoć za borbu protiv trgovine ljudima, kao što je to bilo u mom slučaju. Zahvaljujući mom izveštaju, četrdesetoro ih je uhapšeno i svi su osuđeni na 15–20 godina zatvora.”

(Alma je, posle duge i herojske bitke za druge žene zarobljene u prostituciji, pošto joj je italijanska vlada odbila državljanstvo i pretila deportovanjem u Albaniju, gde bi je sačekala mafijaška odmazda, oduzela sebi život 6. novembra 2021. godine.)


Postoji institucionalni pritisak da se kritičarke seks-industrije i legalizacije ućutkaju, čak i kada je reč o ženama koje su same bile u prostituciji


U januaru 2014, šezdeset jedna južnoazijska organizacija, pojedinci i pojedinke, ženske organizacije koje predstavljaju grupe marginalizovane na osnovu kaste, klase i etniciteta i antitrafiking organizacije koje pomažu devojčicama i ženama „zarobljenim u prinudnom radu i drugim oblicima ropstva” pisale su, protestujući zbog nove politike odseka UN za žene po kojoj bi se izbegavala reč prostitucija. „Ne želimo da budemo nazivane ’seks-radnicama’ nego prostituisanim ženama i decom, jer nikada svoju eksploataciju nećemo prihvatiti kao ’rad’“, navodi se u pismu. „Smatramo da su pokušaji da nas UN nazovu ’seks-radnice’ oblik legitimizacije nasilja nad ženama, pogotovo ženama iz diskriminisanih kasta, siromašnim muškarcima i ženama, i ženama i muškarcima iz manjinskih grupa, koji čine većinu prostituisanih.”


Uoči svog govora u Njujorku povodom Međunarodnog dana žena, Ruhira Gupta, aktivistkinja iz Indije i nagrađivana autorka dokumentarnog filma „Prodaja nevinih”, koji opisuje prodaju južnoazijskih devojčica u seksualno ropstvo, primila je neobičnu poruku. Poruka, koja se može opisati kao preteća, nije došla od antifeministe ili podvodača: došla je direktno iz UN. Naime, predstavnici UN su upozorili Gupta da ne govori o prostituciji na svečanosti povodom Dana žena i da ne pominje UN u kontekstu svog rada. Gupta je svejedno i sa još većim žarom govorila o stradanjima žena i devojčica u prostituciji.


Cenzurisanje komentara o nasilju protiv devojčica i žena nije novo u Komisiji o statusu žena ili, šire, u UN uopšte. Nafis Sadik, predstavnica i izvršna direktorka populacionog fonda UN (UNFPA) u periodu od 1987. do 2000. godine rekla je u intervjuu 2013. godine da su postojali brojni pokušaji da se ona ućutka i da je taj pritisak uglavnom dolazio od vlada različitih zemalja. Uprkos pritiscima, Sadik je hrabro kritikovala nespremnost svetskih vlada da zaštite žene i devojčice.


Na konferencijama i samitima organizacija koje bi trebalo da rade u interesu svih žena, abolicionističke ženske grupe su neretko ignorisane, a njihovi ciljevi pogrešno predstavljani. Rejčel Moran, vođa kampanje za reformu zakona o prostituciji u Irskoj, bila je oklevetana da je fabrikovala svoju priču o prostituciji. Moran je bila primorana da pravdu traži pred sudom i da dostavi dokaze o tome da je njena biografija istinita. Sud je na kraju odlučio u korist Moran, odbacivši sve optužbe protiv nje i zabranivši osobi koja je iznela klevete (za koju se tokom suđenja ispostavilo da ima psihijatrijsku dijagnozu, te je kazna ublažena) da ih dalje javno ponavlja. Moran navodi da je ovo bio samo vrh ledenog brega koji se sastojao iz godina ciljanog onlajn uznemiravanja i kleveta od strane pro-seks-rad aktivista.


UN je jedna od glavnih svetskih organizacija koja treba da štiti i jača ženska prava. Ako je deo žena koje su izašle iz seks-industrije ućutkivan i ostavljen bez podrške ovakve organizacije, kako se druge žene mogu osloniti na nju? Terminologiju seks-rada je usvojio i Amnesti Internešenel i mnoge druge organizacije koje su decenijama bile branioci ženskih prava. Ovu terminologiju podržavaju i organizacije seks-radnika i radnica: ali, većinu njihovih predstavnika i predstavnica ne čine žene sa dna hijerarhije, već „menadžerska” klasa, odnosno, vlasnici i vlasnice bordela. Interesi ove dve grupe prosto nisu i ne mogu biti isti u kapitalizmu. Obična prostituisana žena, obuzeta borbom za preživljavanje, često migrantkinja bez prava u zemlji u kojoj radi, retko ima vremena ili resursa da bude u sindikatu, a kamoli da aktivno i ravnopravno učestvuje u njegovim odlukama.


*Dodatna literatura: 18 mitova o prostituciji.


Kraj prvog dela


Tekst priredile: LasUsurpadoras

Lektura: Ana Ninković

Vizual: Milica Lazarević

0 comments