Nijedna od nas nije bezbedna dok svaka od nas ne bude bezbedna


Tekst: Džozefin Marč



Reč žrtve protiv popularnosti nasilnika


Zamislite ‒ novembar 2018, idilično veče, prvi sneg. Bila sam pozvana na kućnu žurku kod dvojice drugara sa kojima sam se u tom momentu družila skoro dvadeset godina (tada sam imala dvadeset četiri). Bila sam kod njih nebrojeno puta i generalno nikada nisam imala nikakvo loše iskustvo sa muškarcima. Veče je prošlo lepo, a na kraju je nas šestoro ostalo do kasno ‒ ta dvojica mojih drugova, čiji je stan, njihova dva druga (koje sam videla 2-3 puta u životu), još jedna devojka (koja je zaspala) i ja. Bilo je oko 2 ujutru kada je jedan od te dvojice meni nepoznatih počeo agresivno da me dodiruje svuda. Osoba sa kojom nikada nisam ni flertovala (a i da jesam, apsolutno nema razlike). Nijedno od mojih jedanaest „ne” nije bilo ispoštovano, dok se nisam nekako otrgla i zaključala na par minuta u kupatilo. „Dok ga ne prođe”, mislila sam.


Kada sam izašla i ostala trojica su bili tu. Tada kreće moj pakao. On, osoba koja je upravo pokušala da me siluje, osoba od 2 metra, profesionalni košarkaš u treningu, počinje da urla. „Zna li ona ko sam ja?” „Znaš li šta mi je rekla?” „Ubiću je.” „Udariću je pesnicom, polomiću joj naočare, treba je ubiti.” Ja pokušavam da se obučem i da odem bilo gde, samo da ne budem tu. On mi prilazi počinje da viče na mene. Ja ga ignorišem i on me hvata za vrat, kreće da me davi i da pomera moju glavu kao da hoće da je smrska o obližnji radijator. Ostala trojica gledaju. Ja šokirana skupljam svu snagu i odgurnem ga od sebe i dok se on besno vraća prema meni, grabim nož sa obližnjeg stola. Tada ostala trojica reaguju. Staju ispred njega, licima i telima okrenuti meni. Brane njega od mene. Zatim izlaze iz stana. Ne znam koliko sam dugo stajala raščupana sa tim tupim nožem u ruci, kojim verovatno ništa ne bih mogla ni da uradim. Ne protiv tolikog čoveka. U autobusu ka svom stanu plačem, iako to nikad ne radim u javnosti. Sećam se svakog detalja svoje vožnje kući. Vreme je bilo baš onako kako ja volim. Svanjavalo je, bilo je tiho, paperjaste pahuljice su bile svuda oko mene, a ja sam plakala. Svaki korak mi je bio težak, a kada sam konačno ušla u stan, zaključala sam sve reze i neko vreme osluškivala pored vrata. Nakon toga sam odlučila da se okupam. To tuširanje je trajalo jako dugo, kao da sam htela da sperem ono što se desilo sa svakog milimetra svog zgrčenog tela.


To se naravno nije desilo i prvi put u životu sam osetila strah od četiri milijarde ljudi. Telo mi je bilo u stanju šoka jako dugo i mesecima nisam mogla da spavam. Takođe, mesecima nisam čula ni reč od svojih drugova. Nijedan me nije pitao kako sam. Pričala sam sa policijom, gde mi je rečeno da nemam slučaj jer nemam nikakvih povreda, a niko od (bivših) drugova ne bi svedočio u moju korist. Slučaj je bio izgubljen i pre nego što je počeo.


On je košarkaš. Ima dva metra i lepo izgleda. Znaju ga po našem rodnom gradu, igrali su s njim basket, dobar dečko, kažu. Nakon nekoliko meseci sam videla njega i jednog od tih bivših drugova na ulici ‒ vikali su na mene, vikali su za mnom, vređali su me. Slali su mi poruke agresivnog sadržaja. To se u narednih godinu i po dana ponavljalo svaki put kad me vide na ulici. Ljudi su gledali i slušali, ali nisu mogli da razaznaju da je moj jedini greh bio što nisam htela s njim da spavam. Ja sam proživljavala retraumatizaciju svaki put. Nisam smela da izađem na ulicu kad dođem u rodni gradi i to je trajalo sve dok otac nije pozvao mog bivšeg druga i pripretio mu da prestane. Jer naravno da neće prestati dok se drugi muškarac ne umeša. Žene su vlasništvo muškaraca.


Kako nisam imala slučaj na sudu (možda je trebalo da ga pustim da me udavi), odlučila sam da ne ćutim. Pričala sam svakom ko je hteo da sluša. On i dalje uživa reputaciju dobrog dečka, a ja se ne uklapam u kalup savršene žrtve, tako da lako može da me tuži za povredu časti i ugleda. On dobar, fin, sportista, ja veštica. Drugari su mu odradili fantastičan PR. On normalno živi, ja ponekad i dalje sanjam noć u kojoj je mogao da me ubije. Međutim, ukoliko odvratim bar jednu ženu od njega, uspela sam.


Tu dolazimo do fenomena Amber Herd i Džonija Depa. Otkad je doneta presuda, ja ne mogu da dišem. Bez obzira na to šta lično mislim o njima dvoma, situacija je i više nego jasna. Ne sećam se kada se vodila ovolika hajka (što medijska, što javnog mnjenja) protiv žene koja je očigledno preživela teško mentalno, fizičko i seksualno nasilje. Sve to izvrtanje činjenica, predstavljanje nje kao nasilnice, postavljanje sumanutih dijagnoza i njoj i njemu, dijagnoza koje su služile da njega odbrane, a nju da osude, seciranje svakog njenog pogleda, pokreta i daha, doveli su do toga da se verovatno milioni žrtava nasilja u poslednjih mesec dana osećaju kao ja. Možda i gore jer sam se ja ipak odbranila. I u toj samoodbrani ispala luda nasilnica. Zvuči poznato?


Feminizam je dugo moja sfera interesovanja i samim tim sam pročitala mnogo literature koja se bavi fenomenom silovanja i kulture silovanja, i sa sigurnošću mogu da vam kažem da ne postoji ta knjiga koja će vas pripremiti za osećaj nemoći koji počne da vas proganja od onog momenta kada postanete žrtva muškog nasilja. Takođe, ne postoji knjiga koja će vas pripremiti na to da vas drugi neće videti kao žrtvu jer se ne uklapate u tipičan profil žrtve (a jasno je da žena može biti idealna žrtva samo kad je mrtva). Što se ovog slučaja tiče, više puta sam dobila komentar da je Herd lagala i da to što je radila samo šteti pravim žrtvama porodičnog nasilja. Međutim, idealna žrtva je kao što i sama reč kaže ‒ ideal. Nešto nedostižno. U našim glavama, nepoznati zli čika je iskočio iz žbuna i silovao zbunjenu mladu, sitnu, nevinu, tihu, religioznu devojku, koja će ceo život ćutati o tome, a pravda će čiku stići, naravno (dok praksa i istraživanja pokazuju da to skoro nikad nije tako). Onog momenta kada žrtva odluči da podigne ton (ili nož), ona za društvo u kom živimo više nije žrtva.


Žena nije žrtva ako smireno govori o nasilju koje je preživela, dok je ukoliko plače neuračunljiva, ili još gore ‒ manipulativna je, laže. Ukoliko staloženo izlaže svoje argumente ‒ laže, nemoguće je o takvom nasilju govoriti tako mirno. Ukoliko podigne ton ‒ laže, očigledno je luda. Ukoliko nastavi sa svojim životom ‒ nije ni bila žrtva, očigledno joj nije loše. Ukoliko je dugo depresivna nakon nasilja, onda je vreme da se razdrma, ne čini život jedan događaj. Žrtva ne može da pobedi.


Utoliko gore ako je nasilnik omiljen u društvu. Ukoliko oslušnete žene oko sebe, shvatićete da situacija u kojoj se Amber Herd našla nije izuzetak, već planetarno pravilo. Pravda je u ovom slučaju dostižna u onoj meri koliko ljudi sebi dopuste da vide da su pogrešili u odabiru muškaraca kojima se dive. Prosto, nasilje se ne dešava u vakuumu i svi doprinosimo tome da žrtva nema mogućnost za pobedu. Moramo bolje.


Ja sam danas dobro. Ponekad ne mogu da dišem, ali to je samo kada se dese ovakve stvari. Ako pogledamo prošlu godinu, imali smo ismevanje silovanja u emisiji Antidepresiv na TDI Radiju, gde su voditelji Enes Ahmedov i Luka Pap. Njihova kazna nije došla, i danas vode istu emisiju, s tim što Pap vodi još jednu, jutarnju. Takođe, krajem godine je pokrenuta akcija pod heštegom #nisamprijavila, kada je hrabra Lidija Crnobrnja izašla u javnost sa dokazima da je policija nije ni saslušala, niti uzela ispravno ime kada je ona otišla da prijavi nasilje koje je nad njom vršio reper Uroš Radivojević Numero. On danas ponovo stvara muziku. Milena Radulović, Iva Ilinčić i Danijela Štajnfeld su u medijima okarakterisane kao Lolite željne pažnje i slave. Njihovi nasilnici danas slobodno šetaju Beogradom. Takođe, ne smemo da zaboravimo ni slučaj Monike Levinski, prve žrtve sajber nasilja, i uopšte ovakve vrste linča javnosti kakav trenutno preživljava Amber Herd. Sličnosti između tretmana Levinski i tretmana Herd od strane javnosti su neverovatne.


Džoni Dep je tužio Amber Herd jer je progovorila o preživljenom nasilju i dobio na sudu. Porota se sastojala od pet muškaraca i dve žene. Treća, koja je i sama doživela nasilje, je odstranjena. Naravno, sve se ovo dešavalo pred sudijom koja ima dugu istoriju donošenja presuda u korist nasilnika.


Sve ovo nije ni milioniti deo onoga što zapravo treba da znamo. Dep-Herd suđenje se nije desilo negde tamo, nekim tamo ljudima. Ono se dešava ovde, i to svaki dan iznova i iznova. Kada će stati, ne znam, ali ono što mogu da preporučim jeste da se pozabavite činjenicama i razvijanjem empatije prema žrtvama, čak iako to nije neko ko je vama blizak (jer istraživanja govore da je svaka treća žena žrtva, a praksa govori da je to mnogo veći procenat), i da izbacujete iz društva nasilnike, čak iako to jeste neko vama blizak.


I zapamtite, nijedna od nas nije bezbedna dok apsolutno svaka od nas ne bude bezbedna.


0 comments

Recent Posts

See All