„Ne moraju svi da nas razumeju, dovoljno je da nam ne podmeću nogu.”

Je li odlaganje uistinu stvar lijenosti ili je to zapravo strah od neuspjeha?

Tekst: Mia Vodopija Lektura: Ana Ninković Ilustracija: Kanva


Od djetinjstva smo učene da je šutnja zlato, no je li to uistinu tako? Živimo u zemljama u kojima ljudi ne vjeruju psihologiji, psihijatriji i psihoterapiji, u kojima je sramotno priznati da se mučiš i da ti treba pomoć. U našim zemljama najveća uvreda je reći nekome: „Ti si psihički/a bolesnik/ca”.


Jedino zdravlje koje postoji kod nas je ono fizičko, ono koje se može vidjeti, opipati i izliječiti. Sve ostalo je stres ili vam je ‘nešto u glavi’.


Iskra je mlada žena koja je hrabro odlučila iskreno progovoriti o bijesu, osjetljivosti, autodestruktivnoj vezi s narcisom te benefitima REBT terapije.


Također nam poručuje da terapija nije magični štapić te da zdrave veze nisu veze bez problema. U njima će ponekad biti povređivanja, ali ono nije kontinuirano, namerno i ne predstavlja obrazac.


Iako se čini da se danas posvuda priča o mentalnom zdravlju, mnoga pitanja u intervjuima i razgovorima su bazična te ne potiču na razmišljanje i autorefleksiju. Sve mi smatramo da smo dobro i da smo ‘zdrave’ – možda je vrijeme da si priznamo da je okej ne biti okej.

S koliko godina si primjetila da nešto ‘ne štima’? S kakvim simptomima si se suočila i koliko dugo si se s njima borila?


Mislim da bih citirala Lignjoslava iz crtaća Sunđer Bob, kada priča svoju priču o tome koliki je baksuz pa kaže: „Sve je počelo kada sam se rodio”. Šalu na stranu, mislim da su mi se desili neki tektonski udari još dok sam bila dete, a koji su stvorili obrasce za koje će se ispostaviti da su loši po mene. Bila sam u vrtiću gde me je vaspitačica zlostavljala, onda sam krenula u osnovnu, gde sam trpela vršnjačko nasilje.


Takođe, u periodu osnovne škole razbolela mi se mama od raka (koja je sada dobro i preživela je) i s devet godina moje detinjstvo je pauzirano. Od tog momenta, moje potrebe ne postoje. Onda dolazi period srednje škole, koja je uvek pakao po sebi, i gde nosim na ramenima teret odbačenosti te ulazim u društvo koje me zapravo u više navrata maltretira, ali to tada nisam ni videla kao nasilje.


U svojoj porodici nikada nisam uspela da zadovoljim niti dobijem pohvalu od svog oca. Odrasla sam u okruženju koje nije bilo tolerantno na suze, u smislu da se na plakanje gledalo s gađenjem, dok se bes glorifikovao.


Takav odnos kod kuće stvorio je konstantnu nesigurnost i nezadovoljstvo sobom, što me je odvelo u zagrljaj narcisa. Moja prva ozbiljna veza, prva duža veza, bila je s narcisom. Normalno da nisam shvatala šta se dešava, meni je ljubav predstavljena kao teren gde moram da se borim za pažnju i validaciju druge osobe, koja može i da ponižava, bude emotivno distancirana, hladna, bezobrazna, i koja je psihički nasilna. To je odnos čije posledice u poslednjih godinu dana prerađujem i osvešćujem na terapiji.


Sve ovo dovodi do obrazaca gde nikada ne tražim pomoć, nesigurnost prikrivam besom, granice jedino umem da uspostavim besom, odlažem stvari koje treba da radim jer se plašim da ne ispadnem glupa. Na probleme koje nailazim reagujem prvo panikom i odlaganjem.


Čak i dok ovo pišem, imam otpor da bilo šta od gorenavedenih stvari nazovem traumom jer znam da postoje ljudi koji su preživeli gore stvari. Valjda je zbog terapije tu i ovo „ali”, gde znam da ne mora da bude krvi do kolena i modrica, niti da se desi ne znam kakva tragedija, da bi to bilo dovoljno da dozvolim sebi da se osetim loše.


Jesu li osobe iz tvoje okoline (obitelj, prijatelji/ce) počele primjećivati da se nešto događa, jesu li ti nešto rekle ili su se pravile da je sve u redu?


Ceo život čujem dve reči kada se govori o meni: osetljiva i besna. Problemi s nesigurnošću, ali i prvim anksioznim napadima počeli su na fakultetu. Trebalo je da izađem na ispit, koji pre toga spremam i konstantno čujem glas u glavi da „nije dovoljno dobro”, da se nisam dovoljno trudila, da sam glupa, da ne shvatam, da drugi brže i bolje shvataju i uče.


Ja sam zapravo tokom celog fakulteta bila taj lik kog svi preziru, koji kuka kako ne zna, a onda dobije devetku ili desetku. Mnogi oko mene su to okarakterisali kao dramu i kao način za privlačenje pažnje, ali zapravo nije imalo veze sa tim. Ja čak nisam ni osetila neko zadovoljstvo posle tih ocena i ispita, samo blago olakšanje; onda dolazi novi rok, novi semestar i novi stres.


Problem koji sam osvestila na terapiji jeste odlaganje. Stalno sam mislila da odlažem stvari jer sam lenja, pa bih sebi dala set uvreda i prezirala se što sam takva, a zapravo, odlažem stvari jer se plašim neuspeha. Plašim se da ne ispadnem glupa, da nešto neće biti dovoljno dobro, da ću se izblamirati.


Takođe, uz ogroman stres zbog ispita tokom celog fakulteta, javlja se i problem s međuljudskim odnosima. Nisam umela da primetim crvene zastavice ni u prijateljstvima ni u vezama – ostajala sam u odnosima iako su oni bili loši po mene. Štaviše, veza sa narcisom trajala je tokom fakulteta, pa su moje već negativne misli o sebi bile samo pojačane.


Kako se nositi s onim osobama (iz obitelji ili kruga prijateljica) koje ne razumiju tvoju bitku s mentalnim zdravljem, s onim osobama koje su „nedokazane” i kojima je mentalno zdravlje „glupost”?


Trenutno u svom okruženju imam samo podržavajuće prijateljske i partnerske odnose, a mogu čak da kažem i porodične (mada, tu su uvek ambivalentne emocije). Od kada sam pošla na terapiju, nije mi problem da uspostavim granicu na asertivan način, no to nije uvek bilo tako. Sećam se kada sam prvi put htela da idem na terapiju, bivši partner, pomenuti narcis, me je odgovarao i rekao da je to isto kao kada pričam s njim ili s nekom drugaricom i da mi ništa ne fali. Nije isto.


Prvo, prijatelji i partneri nisu stručna i školovana lica, drugo, ne postoji momenat novčane razmene koji stvara neku vrstu distance, treće, ne postoji dovoljno siguran prostor da bi se vašem problemu pristupilo profesionalno. Prijatelji i partneri vas gledaju na jedan način, ne mogu da sagledaju sve što govorite objektivno, niti treba da znaju sve što želite da kažete na terapiji, odnosno, mogu da znaju, ali ne moraju.

Kad god neko vaga da li da ide na terapiju, pored najbližeg okruženja koje ga odgovara, nastojala bih da ga ohrabrim da sluša sebe, da stavi svoje potrebe na prvo mesto. Misao o odlasku na psihoterapiju nije se javila slučajno, ona je tu s razlogom i time će sebe staviti na prvo mesto, a to je potrebno da bismo bili dobro.


Nekada će odlazak na terapiju značiti menjanje odnosa s bliskim ljudima, nekada će se ispostaviti da je određeno ponašanje bliskih ljudi i deo problema, nekada će se odnosi prekinuti. Ali, to sve jeste dobro po nas i sve to nam omogućava da rastemo i nastavljamo rad na sebi.


Jesu li tvoji partneri/dečki iskorištavali činjenicu da si imala problema s mentalnim zdravljem u smislu da su tobom manipulirali, da su ti branili stvari, omalovažavali te, prijetili ti ili te ucjenjivali?


Veze s narcisom podrazumevaju sve ovo što je pobrojano. U nekom periodu veze sam i samu sebe ubedila da „nisam za bolje”. To me je dosta koštalo. Ostala sam u odnosu gde, ma koliko da dajem, aktiviram sve svoje moguće emotivne kapacitete, uvek se trudim, ja nisam dovoljna. S druge strane, od sveg tog truda da zadovoljite narcisa, budete toliko iscrpljeni, da prestajete da radite stvari koje volite.


Upala sam i u zamku „fabrikovanja budućnosti”. Osoba vam obećava da će promeniti svoje ponašanje nekada, u budućnosti. To u praksi izgleda na primer ovako: „Putovaćemo zajedno kada završim fakultet. Radićemo stvari zajedno kada se zaposlim. Kada budemo imali porodicu, onda ćemo ići zajedno na more. Kada budem završio fakultet, onda ćemo (unesite šta god).”


Ovim vas stavlja u poziciju gde na neodređeno vreme morate da čekate, a ako ne želite da čekate, onda ste nestrpljivi, bezobrazni, neosetljivi i uvrede samo nastavljaju da se nižu. Korišćeno je to što sam nesigurna, toliko da su mi stvorene i nove nesigurnosti.


Ja pre te veze nisam imala problema sa svojim telom, ali kada vam osoba s kojom ste u vezi pravi plan i program treniranja i ishrane da smršate (moram samo da napomenem da sam u tom periodu imala 56 kila na visinu od 170 cm i da sada znam da mi ništa nije falilo) i govori vam da niste zgodni i da treba da smršate i vežbate, teško je na takve komentare ostati imun.


Takođe, moj problem sa uspostavljanjem granica se intenzivirao u takvom odnosu. Nije postojao drugačiji način da se bilo šta što ne želim ispoštuje, osim ako ne budem besna. Osećaj da ludim, osećaj da nemam dodir s realnošću, osećaj da sam najgora. Osećaj da sve ovo što mi je rađeno, zapravo zaslužujem. Ja sam samo iz okruženja koje nije bilo podržavajuće, došla u vezu koja nije bila podržavajuća i gde se pažnja, poštovanje i ljubav davala na kašičicu. Ali, volela bih ko god da čita ovo i pronalazi se, volela bih da zna da je sve ovo moguće pobediti. I da niste krivi i da niste zaslužili.

Kada i kako si se odlučila na razgovor sa stručnom osobom (psihologom/psihijatrom)? Jesi li našla stručnu osobu preko interneta ili po nečijoj preporuci (prijateljice ili doktora/ice)?


Drugarica mi je preporučila terapeutkinju. Dogovorile smo se za termin, došla sam kada sam bila loše, a nakon terapije sam izašla i konačno posle ne znam koliko meseci, mogla sam da udahnem, a da nemam bol u grudima. Tada sam odlučila da ću redovno ići. Ono što me je odvelo na terapiju jeste završetak fakulteta, početak traženja posla i praksi.


Sada ne mogu da odlažem, moram da pošaljem CV iako nisam dovoljno spremna za intervju, ne znam ni kako da budem dovoljno spremna, stalno sam pripremljena na neuspeh – upadala sam u napade plača i besa. Počela sam da imam fizičke posledice: ubrzano lupanje srca, bolovi u grudima, bolovi u stomaku, migrene. I više nisam mogla tako, stvarno nisam želela sebe da bičujem, vređam i šutiram. Bilo je vreme da kažem da nešto ne štima i da mi treba pomoć. To je za mene bio ogroman korak.


Ne znam da li je neko osetio tu fazu, kad ti je svega toliko dosta, pa i da šutiraš sebe. Nekako, nisam htela više da živim s tim mislima da sam promašaj, nesposobna, da ne znam ništa i da nemam kontrolu ni nad čim.

Gestalt je na našim prostorima najrasprostranjenija i mnogi/e su čuli/e za nju. Je li i tebi pomogao taj vid psihoterapije ili možda neki drugi (KBT, somatska terapija, terapija plesom...)?


Ja idem na REBT (racionalno emotivno bihejvioralna terapija) psihoterapiju. Došla sam kod terapeutkinje s konkretnim problemom: nesigurnost i bes koji se manifestovao dok sam tražila posao. Normalno, nisam se zadržala samo na tome, terapija me je odvela i dalje od ovoga. REBT je dosta efikasan, rezultati su vidljivi, ali mislim da u mom slučaju nije samo do psihoterapijskog pristupa, nego i do toga što sam našla terapeutkinju koja mi odgovara. Odgovara mi njen način rada, a takođe je važno da kažem da mi je odgovarala i cena. Verujem da bi većina ljudi išla na psihoterapiju, ali je problem nedostatak novca.


Živimo u kapitalizmu, ništa od problema s kojima se nosimo ne nastaje u vakuumu, nego u konkretnim materijalnim okolnostima koje su loše i teške. Terapija, ukoliko imamo sredstava, može da bude sredstvo kojim olakšavamo sebi život. Moja terapeutkinja je još pod supervizijom i na završnom nivou REBT edukacije, reč je o Nedi Ostojić i preporučujem je.


Možeš li podijeliti dvije najvažnije stvari koje si naučila na terapiji?


Ima ih više, ali definitivno jedna od glavnih je da mogu da pomognem i budem podrška ljudima koji pre svega ŽELE da pomognu sebi. Postoji razlika između toga da nekome budeš podrška i da nekoga spasavaš.


Druga, da ne moram da uspostavljam granice samo besom i da mogu da ih uspostavim asertivno. Povećana mi je značajno tolerancija na frustraciju jer su moj odlazak na terapiju i vežbe koje sam radila zahtevali od mene da se izmestim i posmatram sopstvene reakcije, emocije, da pratim sebe. To je ujedno značilo da i za ljude oko sebe sagledavam širi kontekst.


Nadam se da ću biti dovoljno jasna i naglašavam da je ovo moje iskustvo, ali često mi se dešavalo da ljude koji su me povredili, koji su bili čak i nasilni prema meni, gledam kao na monstrume. Kako sam i sebe i te ljude stavljala u širi kontekst, onda sam došla do toga da ih ne gledam više kao jače i veće od sebe, niti kao monstrume, nego baš kao ljude.


Kada nekoga gledamo kao običnog čoveka sa svojom istorijom, lakše je da razumemo i da ga gledamo kao sebi ravnog – tada je meni bilo moguće da se izdignem i da ih prerastem. Nisam oprostila, jesam razumela, ali razumevanje ne znači opravdavanje. S tim se lakše nosite.


Koji su suptilni simptomi pogoršanja mentalnog zdravlja koji bi ljude mogli iznenaditi?


Osećaj premora i psihosomatski bolovi u telu, kao i sve veća pasivnost. Dešavalo mi se da imam sve simptome prehlade, a da zapravo nisam prehlađena. To je zapravo signal tela da treba da ukočim i da odmorim. Takođe, dešava mi se da se preopteretim obavezama kako se ne bih bavila time zašto sam loše. To nikada do sada nije uspelo, nekada funkcioniše, radim i onda se odjednom ugasim.

Kada imaš loš dan ili period, kada imaš osjećaj da se stari problemi opet pojavljuju, koje korake poduzmeš kako bi si pomogla i kako bi se vratila na pravi put?


Jedna od stvari koje sam primetila otkad idem na psihoterapiju jeste da primećujem te stare obrasce ponašanja, ali da je i to što ih primećujem, što sam svesna tih obrazaca isto napredak. Pošto sam svesna obrazaca, znači da mogu da ih menjam.


Kada primećujem da regresiram, nateram se da odem na terapiju. Obično u danima kada mi nije ni do čega, jako se teško nateram da bilo šta uradim, dešavalo mi se da sam loše, pa da čak i izbegnem seansu, a tada baš treba da se pojavim na terapiji.


Drugo, dopustim sebi da ceo dan preležim, uz uslov da to traje jedan dan. Jedan dan može da ode na skrolovanje instagramom, slatkiše, sutradan već moram da ubacim makar trening i šetnju. I za sada uspevam. Ovo možda zvuči suviše strogo i ne znači da mi uvek uspe. Nekada se oduži.


Kako ti se život počeo mijenjati kada si počela dovoditi mentalno zdravlje u red?

Počela sam da radim stvari za koje sam mislila da nisam sposobna, da pišem, da se prijavljujem na konkurse, da dozvolim sebi svaku emociju, da imam planove za sebe koje sam ranije otpisala jer nisam želela ni da pokušam.


Pomenula sam da dolazim iz porodice gde se cenio bes, a demonizovale suze. To je rezultiralo time da se gadim sebi nakon plakanja. Sada znam da je plakanje normalno, da je to reakcija kao i bilo koja druga. Došla sam do toga da ne mrzim sebe nakon plakanja. Mnogo asertivnije uspostavljam granice u bliskim odnosima.

Lakše mi je da budem ranjiva pred drugim ljudima. I, najvažnije, odlažem i dalje stvari i hvatam poslednji voz za završetak istih, ali to radim manje i svesna sam tog problema.

Ako si u vezi, je li tvoj sadašnji partner ima razumijevanja za tvoje mentalno zdravlje, odlaske psihologu/inji, lijekove i loše dane kada te zadese? Koliko ti znači potpora partnera – što bi savjetovala onim osobama koje su u vezi s nekim tko nema razumijevanja?


Mislim da podrška bliskih ljudi znači mnogo u procesu oporavka i samom radu na sebi, podrška partnera pogotovo. To je odnos gde ste naranjiviji. Ja zaista imam sreću da trenutno oko sebe imam divne prijatelje i partnera.


Mislim da sam baš u procesu psihoterapije shvatila koliko je ranjivost u partnerskim odnosima važna i da zdrave veze nisu veze bez problema. I u zdravim vezama će biti povređivanja, u svakom odnosu postoji rizik da budete povređeni, ali moj je zaključak da u zdravim odnosima povređivanje nije kontinuirano, namerno i ne predstavlja obrazac.


Ranjivost za mene znači da možeš i da vrištiš i plačeš i da dođeš s crnom galaksijom iznad glave i da ne osećaš krivicu što si takav. Nisam uvek dobijala apsolutno razumevanje, ali jesam priliku da se objasnim i nakon toga podršku. Ne moraju svi do kraja da nas razumeju, dovoljno je da nam ne podmeću nogu. Najvažnije od svega je da u ovom odnosu, ja imam podršku, ljubav, poštovanje i siguran prostor da budem i loše i dobro.


Možeš li podijeliti koji savjet o smirivanju kada imaš napadaj panike, anksioznosti ili kada si pod većim pritiskom stresa?


Verujem da su se mnogima od nas smučili saveti za treniranje jer je trening zloupotrebljen kao da se treniranjem rešavaju svi problemi, ali meni lično pomaže trening, šetnja i zakazivanje terapije. Takođe mi pomaže i pisanje. Često se pominje i tehnika 5, 4, 3, 2, 1.

Kada osetite da dolazi napad, fokusirajte se i imenujte:

5 stvari koje vidite,

4 stvari koje možete da dodirnete,

3 stvari koje čujete,

2 mirisa i jednu emociju.

Time se aktiviraju sva čula, što dovodi do smirivanja.


Na kraju, što želiš reći svim (mladim i starim) ženama i muškarcima koje/i ovo čitaju? Što bi im preporučila i savjetovala od srca?


Terapija nije magični štapić koji može da odjednom reši sve probleme. Zamislite da ste u zamračenoj prostoriji, ali vidite da je tu haos. Stvari su razbacane, ne možete da se krećete koliko je zapravo veliki nered. Onda se setite da upalite prekidač i vidite jasno gde se nalazite.


„Prekidač” je u mom slučaju bila psihoterapija. Tačno vidim svoj „haos” – znam odakle kreću neki loši obrasci, loši odbrambeni mehanizmi, ali sam krenula sa sređivanjem tog prostora u glavi. Nije lako, nekada se stvarno umorim i samo bih da ostavim stvari tako razbacane. Ali, to jeste deo koraka koje preduzimamo. I svakim daljim koje pravimo, bude lakše, mi budemo zadovoljniji.

Poručila bih im da zaslužuju da budu tretirani kao ljudska bića i da imaju snage da isplivaju. Ja nisam ništa posebno, poprilično sam obična osoba i ako sam mogla ja, stvarno mislim da može bilo ko da pobedi sebe i da zaceli.



1 comment