„Muka mi je od vas” - otvoreno pismo Huške Mau, žene koja je izašla iz prostitucije




Pošto je pročitala intervju sa Stefani Kle, vlasnicom bordela i jednom od osoba zaslužnih za legalizaciju prostitucije u Nemačkoj 2002. godine, aktivistkinja Huške Mau, koja je bila u prostituciji deset godina, odgovara na ovaj intervju.

(Upozorenje: pominjanje silovanja, mentalne bolesti i traume, kao i seksualno eksplicitni jezik.)


Draga Stefani Kle,

Pišem ti povodom tvog intervjua u gradskom magazinu Citi Berlin (Zitty Berlin) i, pre svega, želim da ti se zahvalim na njemu. Da ga nisam pročitala, nastavila bih da ćutim. Pre nego što nastavim, nadam se da ti ne smeta što ću ti se obratiti sa „ti” a ne sa „Vi” jer smo mi, takoreći, koleginice. Da, i ja takođe poznajem dobro prostituciju, jer sam u njoj provela deset godina.

Znaš, smatram tvoje iskaze o prostituciji prilično neverovatnim. Samo se pitam zašto si zaboravila da pomeneš određene stvari – stvari koje se meni čine bitnim.

Za početak, zaboravila si da postaviš osnovno pitanje: da li postoji stvarna potreba za prostitucijom uopšte? Drago mi je što makar nisi iskoristila isti stari, banalni pseudoargument prema kom bi broj silovanja eksplodirao ako ne bismo imali bordele (što onda implicira da muškarci nisu sposobni da se kontrolišu ako nema uličnih prostitutki i bez prostituisanih ne bi mogli da se zaustave da ne siluju).

Ali za šta je jednom društvu potrebna prostitucija, Stefani? Za šta nam je potrebna činjenica da muškarci mogu da kupuju žene – jer je većina prostituisanih ženskog pola, a i oni koji su muškog pola služe homoseksualnim kupcima? Kako objašnjavaš ovu činjenicu i šta ti ona govori? Izgleda, prema tebi, to nije uopšte osobina odnosa moći. I tu se upravo nalazi tvoja prva slepa tačka.

Ti pišeš da je prostitucija – seks. Znaš, za mene, postoje makar dve osobe koje učestvuju u seksu. To nije jedna osoba koja isključivo služi klijentove seksualne želje dok istovremeno mora da „odstrani” svoju sopstvenu seksualnost i samu sebe, ono što ona jeste, svoju sopstvenu ličnost. To znači „biti jebana” – i to služi prvo starom klišeu, da žene samo trpe seks i pasivne su, nemaju želja (jer se u prostituciji i ne radi o njihovim željama, pre svega one moraju da glume) i drugo, sa muške strane se to shvata kao poniženje – odakle inače dolazi naš tako silovateljski jezik, npr. „Zajebali su me”, „jebi se”, „pušačice”, „pizdo”…? I ko koga jebe? Muškarac ženu. Ne obrnuto. Opet nijedna reč koja izražava odnose moći, a da služi tebi.

Volela bih da te pitam u kojoj sferi prostitucije živiš ako nisi primetila da „varijacije seksualnosti” odnosno želje kupaca postaju sve nasilnije i sve sklonije tome da ponize ženu. Zašto ne čitaš veb sajtove kupaca, draga Stefani? Tamo je jasno napisano da muškarci doživljavaju prostituciju kao izraz svoje sopstvene moći koju imaju kada mogu da pljunu ženama u lice u bordelima i svršavaju u njih; kada mogu da testiraju koliko žena može da podnese u analnom snošaju; kada ejakuliraju na njihova lica i insistiraju na tome da one gutaju njihovu spermu pošto su oni, kupci, gurnuli svoje kite sve do njihovih krajnika.

Zašto ne obratiš pažnju na jezik na forumima kupaca? Pogledaj kako uživaju u tome, kako ih pali to što znaju da žena ne voli to, ali svejedno to radi zbog novca, da ona mora to da radi zato što joj je potrebna prokleta lova ili zato što neki tip sedi u susednoj sobi. Kako oni svesno testiraju i krše granice i, čak i ako se ne upuste potpuno u svoju sadističku stranu, oni su makar vrlo svesni toga. U prostituciji, ne radi se o seksu, nego o moći. O moći i ni o čemu drugom. Ne pretvaraj se da žene mogu da uživaju u svojoj seksualnosti tu, jedini koji uživa je kupac čije želje ti ispunjavaš – na svoju sopstvenu štetu.

I ne, Stefani, kupac ne zaboravlja ovaj osećaj moći za koji je platio. On ne zaboravlja da su žene potrošna roba, da može da ih uzme za sebe, da su one tu da zadovoljavaju njegove želje, da one uklanjaju svoju seksualnost i dušu tokom čina i da im nije dozvoljeno da imaju potrebe, granice i želje. O, ne. On uzima sa sobom ovo osećanje koje izjednačava seks i moć i nosi ga iz bordela, i to utiče na njegovo ponašanje prema ženama koje nisu u prostituciji. Prostitucija je nasilje, jer prostituisana žena više nije osoba u toku čina: ona je potrošna, kupljena stvar namenjena ispunjavanju „muških potreba” (pri čemu ja lično verujem da muška potreba da povezuju seks sa nasiljem i moći nije prirodna, već društveno konstruisana). Prostituisana žena postaje mašina koja služi zadovoljavanju muškaraca.

Ne pričaj mi bajku o ljubaznom i nežnom klijentu koji samo traži malo nežnosti i uvek poštuje tvoje granice

Seks ne mora imati išta sa ljubavlju. Ali takođe ne sme imati bilo šta sa novcem odnosno moći. Ono što ti želiš, Stefani, je da kupci mogu da demonstriraju svoju moć. To ima malo ili nimalo veze sa izražavanjem seksualnosti prostituisanih.

Ne pretvaraj se da nisi doživela nasilje od kupca i ne pričaj mi bajku o ljubaznom i nežnom klijentu koji samo traži malo nežnosti i uvek poštuje tvoje granice. Nemačka je legalizovala prostituciju i čemu je to vodilo? Još većem rastu prostitucije i, pre svega, sve ekstremnijim i ekstremnijim zahtevima. Pod ovim, ne mislim samo da je sve više kupaca jer se muškarci uče da je ok da kupuju žene. (Da, već čujem pseudoargument po kom kupac ne kupuje žene, već „usluge” – kakva besmislica! Možeš li odvojiti svoju pičku, svoje dupe, svoje grudi, svoja usta i ono što radiš sa njima od same sebe? Uvek je cela osoba ta koju kupac dodiruje.)

Samo pogledaj šta kupac traži: ljubljenje, sve bez kondoma, analni snošaj (takođe, bez kondoma), „francuski komplet” (gutanje sperme), lizanje čmara, fisting, ejakuliranje u lice, grupno silovanje i žurke sa silovanjem, žele sve mlađe i mlađe devojke, žele devojke „bez tabua” koje su programirane da rade SVE što kupac želi. Oni žele „flet rejt” jebanje – koliko god žena/devojaka je moguće, i sve to po ceni jedne ulaznice u klub.

Kako ovo objašnjavaš sebi? Jasno je da je sa legalizacijom prostitucija pokazala svoju pravu suštinu: nasilje. Potpunu zamenljivost ženskih tela. Nekontrolisano iživljavanje muškog nasilja. Ali takođe i seksualizovano mučenje.

Jer, draga Stefani, ako malo pogledaš forume kupaca, videćeš da su kupci mizoginici. Da vole da muče žene, da ih teraju do granica trpljenja. I tu je još nešto: kupci vole prisilnu prostituciju. Zato što onda mogu biti sigurni da one moraju da prihvate prakse koje bi svaka „pristojna, dobro etablirana nemačka prostitutka” odbila. To je ono što kupci žele.

Većina žena u prostituciji su migrantkinje i žene koje nemaju pravi izbor

Kako uspevaš da ostaneš slepa na činjenicu da u ovom trenutku postoji nekoliko velikih bordela u svakom gradu i da skoro svaka žena koja tamo radi jedva ili vrlo malo govori nemački, da ih njihovi „zaštitnici” dovedu tamo ujutru i pokupe uveče, da su to žene koje nude prakse koje povređuju i koje ugrožavaju njihovo zdravlje? Da li one u tome uživaju, ili šta je posredi? Jesu li sve one mazohistkinje? I ti pišeš da je za ove žene (iz Rumunije, iz Bugarske) prostitucija odlična alternativa? Misliš li da je prostitucija odlična alternativa siromaštvu? Šta preostaje kad se skloni taj cinizam koji služi muškarcima?

U ovih deset godina, nijedan kupac me nije pitao koliko godina imam i da li sam tu dobrovoljno. Nasuprot tome, oni su zaključili da je to dobrovoljno iz toga što negde u pozadini stoji muškarac, koji mi oduzima procenat, ugovara termine za mene itd. Ne mogu sebi to uopšte da objasnim, zašto se i dalje ta bajka priča, da je nemoguće kupcu da podnese prijavu zbog sumnje na prinudnu prostituciju, ako se prostitucija zabrani. Oni to ionako ne prijavljuju ni kad je prostitucija legalizovana. Njima je, u najboljem slučaju, svejedno. A uglavnom oni čak i žele prisilnu prostituciju.

Govoriš o prostituciji kao o nečemu čemu treba težiti, nečemu što treba da bude odlično za devojke i žene. Ali zašto ne pominješ razloge koji teraju žene u prostituciju? I čak ne govorim o prisilnoj prostituciji ovde. Usput, šta prisila znači za tebe? Šta znači za tebe biti primorana da se odlučiš za prostituciju zbog siromaštva i nedostatka perspektive? To za tebe nije prinuda, već velika prilika. A čak i žene koje uđu u prostituciju „slobodnom voljom” opet su izložene prinudi u ovom biznisu.

Prinuda je kada je npr. iznajmljivanje sobe toliko skupo da moraju da prihvate kupca čak i kad to ne žele, jer ako odbiju, padaju u dug prema „stanodavcu”. Kada se ne usuđuju da odbiju kupca jer će opet upasti u probleme sa „čuvarima” ili „vlasnikom bordela”, koji ne vole kada devojke imaju reputaciju „teške za saradnju”.

Na početku, mislila sam da imam moć

Ti govoriš skoro kao da žene žele da budu u ovom biznisu. Draga Stefani, ja sam jedna od tih „dobrovoljno” prostituisanih o kojima toliko ljudi govori. Počela sam sa osamnaest godina, pošto me je očuh prebijao i seksualno zlostavljao prethodnih sedamnaest, a nakon što sam pobegla od kuće. Mislila sam da je ovo jedina stvar za koju sam sposobna, da sam jedino dobra za jebanje: u svakom slučaju, ako je ovo jedina stvar za koju sam dobra, onda je prostitucija moje životno osiguranje koje mi omogućava da preživim.

Na početku, mislila sam da imam moć. „Pogledaj, oni čak i plaćaju za tebe.” Regulisala sam pristup svom telu kroz prostituciju. Ovo je ono što sam naučila: svako te svejedno može silovati. A onda sam mogla da filtriram: ne, ne bilo ko više, nego samo oni koji mogu da me plate.

Nisam sama u ovome. Ne znam nijednu jedinu prostituisanu koja nije bila seksualno zlostavljana/silovana ili koja nije iskusila neki oblik seksualizovanog nasilja kao dete ili odrasla osoba. Čak bih išla toliko daleko da kažem da je razlog zašto se naše društvo ne bori dosledno protiv masovnog zlostavljanja devojčica taj što mu ono služi. Zlostavljanje je kao slomiti konju volju u ranoj mladosti. To je korisno jer sa zlostavljanjem, devojčice i žene nauče da se disociraju, da se distanciraju tokom čina. Nauče da ne budu tu i to je upravo ono za šta kupci plaćaju – da ženina volja ne bude prisutna u tom trenutku, jer su platili za to da je nema.

Veza između seksualnog zlostavljanja i prostitucije je odavno dokazana i dokumentovana: najmanje 60% svih prostituisanih je bilo seksualno zlostavljano u detinjstvu (druge statistike pokazuju čak 90%). Jedina stvar koju ove žene proživljavaju, Stefani, jeste ponovno proživljavanje svojih trauma koje se nadaju da će prebroditi, ali naravno, ne mogu. I sa svime time u vidu, ti kažeš da ne želiš podršku za izlazak iz prostitucije, nego za ulazak u prostituciju, je li tako?

Mnoge prostituisane žene pate od posttraumatskog stresnog poremećaja zbog života u prostituciji

Postoje žene koje žive u prostituciji, koje su traumirane i koje prostitucija dalje traumira. I kako onda, draga Stefani, objašnjavaš tone prostituisanih (uključujući i mene) koje pate od posttraumatskog stresnog poremećaja (studije pokazuju najmanje 60% sa potpuno razvijenim PTSP)?

Govoriš o tome kako prostitucija pozitivno motiviše prostituisane, kako su one srećne jer čine klijente srećnim i jer imaju novac u džepu. Ali šta to ,,činiti klijenta srećnim” uopšte znači? To znači da sam uspela da se okrenem protiv sebe same (uklanjajući sebe samu, moje gađenje, moj otpor i moju volju) tako da klijent može da bude nasilan dok me koristi za svoje želje. Znači, ovo usrećuje prostituisane? Da li te usrećuje disocijacija i da mentalno nisi prisutna?

Kažeš da traumatizacija prostituisane počinje tek kada ona iskorači izvan bordela i da je ova traumatizacija zasnovana na društvenoj diskriminaciji. U vezi sa ovim, volela bih da ti kažem nešto, tebi koja misliš da bi trebalo da postoji podrška za ulazak umesto za izlazak iz prostitucije.

Ja sam jedna od onih koje su se prostituisale kada je prostitucija već uveliko prestala da bude prekršaj protiv javnog morala u Nemačkoj. Da li treba da ti kažem kuda je to vodilo? Kao i većina svih prostituisanih, nisam se registrovala kao prostituisana jer sam se bojala da onda neću moći da izađem iz prostitucije. Zato što sam se bojala da će me pitati zašto više ne želim da radim kao prostituisana, pošto je ovo posao kao bilo koji drugi. I to se upravo i dogodilo kad sam poželela da napustim prostituciju. Tražila sam pomoć u javnom zdravstvu i samo sam dobila nerazumevanje. I nisam izašla iz prostitucije.

Šta je trebalo da kažem birou za zapošljavanje kada sam tražila beneficije za nezaposlene kako ne bih morala više da pušim 10 kuraca po danu, kako bih imala krov nad glavom i hranu? Kako si preživljavala ova tri prošla meseca, pitali bi me? I kad bih im rekla, zar me ne bi pitali zašto ne želim da nastavim to da radim: postoji odličan bordel blizu, još uvek zapošljavaju…? Ili bih morala da dokažem da se više ne prostituišem? I kako se to uopšte dokazuje?

Da li si se ikada zapitala, Stefani, zašto se žene posle ovog tako fantastičnog zakona o prostituciji, po kom one mogu da tuže ako im se ne isplati novac, uprkos tome nisu registrovale? Ne nužno samo jer se boje društvene diskriminacije, ako se sazna čime se bave. Već takođe zato što su se ljudi poput tebe postarali za to da se prostitucija prepozna kao posao kao bilo koji drugi i zato što se boje da onda nikada neće moći da izađu, iako to žele, pošto je prostitucija baš tako super! Ogromna količina love! Seksualno izražavanje uz slobodnu podelu vremena! Vau, to je odlično!

Zaboravljaš i na upotrebu droga i alkohola među prostituisanima, Stefani. (Zašto, ako je sve tako divno? Naizgled je sve samo velika žurka, orgija, i to je sve deo zadovoljstva, hej?) Toliko stvari zaboravljaš. Zaboravljaš prisilnu prostituciju, nasilne kupce, nasilne podvodače (oh, stani: oni više nisu podvodači, nego „partneri”, „obezbeđenje”, „stanodavci”). Zaboravljaš mržnju prema ženama i žena prema samima sebi. Zaboravljaš da stanodavci, vlasnici bordela, novine (da, one reklame u kojima prostituisane oglašavaju sebe su veoma skupe), država (porezi), da oni svi profitiraju. Zaboravljaš da svi zarađuju na prostituisanoj i da je iskorišćavaju. Sve kuće za zabavu i bordeli odlaze na berzu – nije li fantastično što sad mogu da se kupe i akcije za jebanje žena, bez obzira da li one to žele ili ne?

Ko dobija najmanje za to? Prostituisana. Ona dobija najmanji procenat, dok svi zarađuju na njoj, svi dobijaju nešto od nje (seks, pare, zadovoljenje gladi za moći), ali šta ona dobija? PTSP, zavisnost od droge, i mnogo usamljenosti i samomržnje. I sve to samo zbog društvene diskriminacije, je l' tako?

Ono što je čudno je da, kada imam te flešbekove koje dobijam zbog PTSP-ja izazvanog prostitucijom, ono što vidim u svom umu, uvek su slike kupaca koji me zlostavljaju! Stefani, zašto ne pitaš terapeute za traumu odakle potiče PTSP od kog pate prostituisane, a koje dođu (nadam se!) u njihovu ordinaciju?

Nemojte mi doći sa rečima „ali i ja moram da radim druge poslove koji mi se ne sviđaju, to je isto kao prostitucija”. Ako ne vidite razliku između uslova u kome se daje pristup ženskom telu ili penetracije i toga da se rano budiš i raščišćavaš kutije u apoteci ili nudiš fizioterapiju (jer ti, Stefani, iskreno izjednačavaš prostituciju sa tim), onda vi ne vidite ništa!

Svaka žena koja nije u prostituciji i koja mi kaže da je prostitucija u redu i posao kao i svaki drugi treba da zamisli da će ostati bez posla i onda dobiti ponudu za posao u najbližem hotelu od agencije za zapošljavanje. Zašto ne? To je posao kao i svaki drugi, usluga. Zar ne možete da zamislite da ste srećne tamo? Zatim, razmislite zašto imate loš predosećaj o prostituciji.

Dosta mi je vas koji mi govorite da je prostitucija posao kao bilo koji drugi

Dosta mi je vas, proponenata prostitucije, koji nemate pojma o tome šta je prostitucija, koji želite da mi govorite da je prostitucija posao kao bilo koji drugi. Dosta mi je vas, vas koji želite da mi pričate bajke o toj tako divnoj dobrovoljnoj prostituciji za sve. Vi, koji nemate predstavu o prostituciji i brbljate nešto u smislu „prostitucija je nekada bila izraz moći nad ženama, ali sada je to obrnuto – prostituisana ima moć nad kupcem” u vašoj levičarskoj samoobmani. Nikada nisam iskusila nikakvu moć dok sam ležala pod nekim prokletim kupcem i ne znam nijednu ženu koja je to iskusila na taj način!

Povraća mi se od vas, vas koji ste u prostituciji i zovete sebe „seks-radnicima”. Zato što uzurpirate pravo da govorite u ime svih nas, svih nas u prostituciji, i zbog toga što onima koji nisu u prostituciji (ženama – jer muškarci uglavnom znaju, poput kupaca, ali vam neće reći zašto zaista idu u bordele, šta traže i šta rade tamo!) govorite da je sve to sasvim ok.

NIJE OK.

Ne mogu više da podnesem to što se pretvarate da govorite u ime SVIH prostituisanih. Vi ste manjina u prostituciji. Realnost koju opisujete ne postoji na taj način. Poričete pravo žrtvama nasilja da budu to – žrtve nasilja – i, još gore, savetujete ih da budu vesele zbog toga jer je sve to tako fantastično. Vi ućutkujete VEĆINU prostituisanih.

To je većina koja se još opija i uzima droge ili stalno proživljava svoju traumu iznova i iznova, oslanjajući se na varljivu nadu da će ovo umanjiti bol. Većina koja, u nekoj fazi, preuzima mržnju onih koji ih zlostavljaju, i pretvara je u samomržnju i „dobrovoljno” ulazi u ovu spiralu nasilja. Vi se podsmevate ženama koje žele da govore o nasilju u prostituciji: „Oh, dobro, žao mi je što si TI imala loša iskustva”, kao da nasilje nije svojstveno samoj strukturi prostitucije, ali zbog ženinog nedostatka profesionalizma, njenoj oštećenoj psihi je nemoguće da izdrži takvo fantastično iskustvo.

Želite da pričate u ime svih? Vi NE govorite u moje ime, niti u ime ijedne druge prostituisane koju znam. Vi profitirate iz činjenice da je većina prostituisanih suviše zauzeta preživljavanjem i suviše istraumirana da bi govorila.

Ne oslobađate nikog svojim neoliberalnim bulažnjenjem

Na putu do terapeuta za moju traumu, moram da prođem pored striptiz kluba (okidač: kupovina ženskog tela koju ne mogu da ne vidim). Ispred njega su parkirani taksiji. Jedan je oblepljen reklamom za bordel (okidač: kupovina ženskog tela za jebanje). Dvojica taksista zvižde za mnom jer su mi farmerke uske (okidač: ulično uznemiravanje i svakodnevno seksualno zastrašivanje). A ko ide na terapiju? Ja. Polako stičem utisak da nisam luda ja jer ne podnosim nasilje, već da je društvo ludo jer nasilje nad ženama smatra normalnim. A vi, dragi zagovornici prostitucije, pripadate ovom društvu i zabranjujem vam da govorite u ime svih prostituisanih jer ste ućutkali one koje bi mogli da prozovu ovo nasilje, koristite njihovo ćutanje i jednostavno ih ne spominjete i tako ih ponovo činite žrtvama.

Ne oslobađate nikog svojim neoliberalnim bulažnjenjem. Kada kažete „svako bi trebalo da može da radi šta želi”, u realnosti, samo mislite da kupci i podvodači, koji stoje iznad vas, treba da imaju pravo da rade šta žele. Ne prostituisane žene.

Kada kažete da prostitucija treba da bude prosto oslobođena svake kontrole, sankcije, itd. i da bi onda sve bilo super, lažete, i podržavate čudnu teoriju: ako se žrtve ropstva osećaju nesrećno jer su robovi, da li ćete pomoći da se legalizuje ropstvo tako da robovi ne budu „društveno diskriminisani”? Da li ćete pomoći da u očima društva oni budu srećni što su porobljeni, te im ne treba pomoć i jedino što im treba je da im bude udobnije u ropstvu?

Bez poštovanja,

Huške Mau


Originalni tekst.


Veza prostitucije i PTSP

Povezanost seksualnog zlostavljanja u detinjstvu i prostitucije

Seksualno zlostavljanje u detinjstvu kao prediktor prostitucije



Prevod: LasUsurpadoras

Ilustracija: Milica Lazarević

Lektura: Ana Ninković


0 comments

Recent Posts

See All