Kult BDSM-a


Prevod: Natalija Grujović Lektura: Ana Ninković i Nina Radulović

BDSM (Bondage, Domination/Discipline, Submission/Sadism, Masochism) je pokret koji postoji kako bi nasilnim muškarcima pružio mesto u društvu i omogućio im da muče žene. Većina dom-ova su muškarci, a većina sub-ova su žene. Na čelu većine lokalnih BDSM grupa nalaze se muški dom-ovi ili grupe muških dom-ova. Pobornici BDSM-a tvrde da se on razilazi sa mejnstrim kulturom i da ne održava status kvo, no, u stvarnosti, BDSM je hipernormativan – ekstremna karikatura androcentričnog društva u kojem živimo.


Cilj pokreta BDSM je da učini nasilje prihvaćenim u društvu. Ovo se ostvaruje na nekoliko različitih načina.


Metoda I: Propaganda


Na bezbedan način, svesno, uz pristanak. Možda ste čuli ovu rečenicu ponovljenu mnogo, mnogo puta u kontekstu kulture BDSM-a. Međutim, u stvarnosti BDSM ne prati nijedno od ovih načela. Cilj pokreta BDSM je da uveri društvo da BDSM podrazumeva ova tri načela, kako bi nasilnicima bilo dozvoljeno da zlostavljaju pod parolom slobodnog izbora. Patrijarhalna kultura gleda kroz prste i nalazi izgovore za nasilje nad ženama. Sve zlostavljačko u vezi sa BDSM-om je upakovano u novi jezik, dizajniran da manipuliše izborom učesnika i stavom posmatrača. U jeziku BDSM-a mnoge radnje koje bismo inače prepoznali kao zlostavljanje, dobijaju novo ime, kako bi zvučale nevino i primamljivo posmatračima. Rečeno nam je da je submisivnost moć, da je poniženje uzbuđenje, da je psihološka disocijacija duhovno iskustvo, a vezivanje (za nasilnika) putem traume, oblik naknadne nege. Pa se tako, u žargonu BDSM-a, umesto davljenja i gušenja, koristi breath play, umesto pedofilije age play, umesto rasizma race play, umesto batina i udaraca impact play, a sveukupno epizoda nasilja i mučenja zove se scena, kao da se radi o performansu, a ne o nasilju.


Ponavljanje gorenavedene mantre u nedogled je delotvorno zato što ljudi imaju tendenciju da poveruju u stvari ponovljene nebrojeno puta. Da je BDSM samo bezopasan izraz slobode, ne bi bilo potrebe da se za opasne i nasilne aktivnosti koriste eufemizmi.


Metoda II: Prednost izbora i nevidljiva manipulacija


U krugovima BDSM-a submisivni učesnici su naučeni da su oni ti koji kontrolišu. Dok dom-ovi iskorišćavaju ove ranjive osobe obećavajući im ljubav i prihvatanje u zamenu za moć i kontrolu, mnogi sub-ovi bivaju nagrađivani zbog svoje servilnosti. Povrh toga, sub-ovi su učeni da se ponose time što služe. Njihovo samopoštovanje zavisi od toga koliko su vredni dom-u, a vrednost im dom dodeljuje na osnovu toga koliko se dobro pokoravaju. Na ovaj način potčinjeni se putem psihološke manipulacije primoravaju da učestvuju u sopstvenom zlostavljanju – kao kompenzaciju za fizički bol dobiće potvrdu vlastite vrednosti.


Jedna submisivna žena mi je rekla da je dom posmatrao njen mazohizam kao dar, i da ju je to saznanje osnažilo. Ovaj ishod je posledica procesa naknadne nege koja u žargonu BDSM-a predstavlja vremenski period nakon epizode zlostavljanja kada se sub nagrađuje dobrotom, čime se postiže vezivanje kroz traumu. Ovaj emocionalni tobogan služi kao podsetnik potčinjenom da će, dok god radi šta mu/joj je rečeno, dobiti nežnost za kojom čezne. Koristeći ove tehnike kultura BDSM-a deluje na potpuno isti način kao nasilna veza: žene se uveravaju da su vrlo posebne, vrlo snažne jer su sposobne da izdrže kontrolu i agresivno ponašanje svojih domova.


Ženama poput ove sa kojom sam razgovarala se prodaje laž da je ono što rade stvar izbora. Laž o kontroli je osmišljena da bi se pridobilo poverenje učesnika i uspostavila kontrola nad njima, što takođe služi svrsi manipulacije javnosti kako bi se stvorila pozitivna slika o BDSM-u. Laž o ljubavi i prihvatanju je osmišljena da izmanipuliše ranjivu submisivnu osobu – dom nema nameru da pruži empatiju, poštovanje, dobrotu, već potčinjenog vidi kao predmet koji služi za zadovoljenje njegovih žudnji. A laž o osnaživanju služenjem je smišljena kako bi sub-ovi pristali na poslušnost.


Metoda III: Nevidljivost dominacije


U retorici kulture BDSM-a fokus se stavlja na submisivnog i njegove navodne želje, koje su u stvari želje dominantnog. Opravdanje zlostavljanja počiva na insistiranju da je submisivni tražio, želeo i da uživa u zlostavljanju.


U korist dom-a se ignoriše njegov način razmišljanja. Niko se ne zapita kakva je to psiha koja svesno želi da povredi već ranjivo ljudsko biće. Niko ne preispituje želje dom-ova; tvrdi se da je submisivna strana ta koja zapravo kontroliše, a dominantna radi samo ono što se zahteva od nje. Tu se sva analiza završava.


Pa ipak, ako je to istina, zašto toliko žele da dominiraju? Da li je dominacija obaveza ili zadovoljstvo? Nije li dominacija zapravo njihova fantazija?


Međutim, umesto da se usredsrede na ova pitanja, pobornici pokreta BDSM se usredsređuju na iluziju o izboru potčinjenog. Kada se dominantni kritikuju zbog zlostavljačkog ponašanja, potčinjeni, koji se oslanjaju na dom-ove za emocionalnu validaciju, pristižu da ih odbrane. Tada, potčinjeni preusmeravaju pažnju na svoj izbor i snose sav teret kritike.


Ono što ostaje zaboravljeno je moralna dilema: da li muškarci imaju pravo da zlostavljaju žene onda kada žene tvrde da je zlostavljanje stvar njihovog izbora? Čini se da stari izgovor „sama je tražila” još uvek ima težinu u odbrani pokreta BDSM. Čak i samoproklamovne feminističke grupe, koje bi trebalo da budu načelno protiv zlostavljanja žena, ne prihvataju kritičku analizu pokreta.


Analizom ove tri metode pokreta zaključuje se da kultura BDSM-a postoji kako bi nasilnim osobama (najčešće muškarcima) bio pružen siguran prostor da povrede druge (najčešće žene). Bez obzira na izbor, to jest privid izbora, feministički pokret bi trebalo da kritički analizira BDSM, a feminističke grupe bi trebalo da saglasno osude kulturu nasilja koju on propagira.


Vezivanje, dominacija/disciplina, submisivnost/sadizam, mazohizam.



Izvor: https://anti-porn-unicorn.tumblr.com/post/636422969805209600/destroy-bdsm-culture.


0 comments

Recent Posts

See All