Ko je odgovoran jer nisam prijavila?


Tekst: Nataša Elenkov

Lektura: Ana Ninković

Ilustracija: Canva


Od kada znamo za sebe, okružene smo muškim nasiljem. Znamo za rođake, komšinice, prijateljice, naše majke i bake, naše drugarice koje žive sa traumom muškog nasilja. Neretko smo i mi same preživele. Zna pored nas i komšiluk, zna i država sa svojim institucijama koje često zakažu i moraju bolje, znaju i profesionalci: tužioci, sudije, policajci, lekari. Znamo da je u patrijarhalnom društvu svaka žena preživela neki vid nasilja, a da smo od najranijih dana učene da to nasilje umanjujemo, racionalizujemo, ignorišemo, okrivimo sebe. Ono što kasnije naučimo jeste da je svako iskustvo važno, da se različita ženska iskustva ne upoređuju, ali i da nismo krive za nasilje i da nismo usamljene. Radikalnofeministički slogan „Lično je političko” nastao je kako bi pokazao da nasilje nije individualni problem, već politički. To nije „privatna, porodična stvar” već društveni problem i problem svih nas. Deo problema su i oni ljudi koji će odgovornost za nasilje, umesto u nasilniku, tražiti u žrtvi, a žrtva nikada nije dovoljno dobra da ispuni kriterijume koje neko sa mizoginim stavovima može da postavi. Za policiju i državu, žena je dovoljno žrtva tek kada je mrtva.


Stravičan je podatak da čak 70% žena koje su u nasilnim odnosima iz njih izađe uz pomoć neformalnih mreža podrške (porodice, prijatelja, ženskih organizacija), a ne kroz podršku institucija. Sve ovo znači da imamo problem koji više ne sme da se ignoriše. Država mora bolje. Uprkos komentarima ponekih ciničnih aktivista, naša iskustva nisu patetične ispovesti i insistiranje ženskih organizacija koje rade sa žrtvama na propisnom radu institucija nije banalno. Pričanje o traumi, verbalizovanje onoga što smo preživele, snažan je korak napred ka isceljenju. Žene koje su istupile javno i podelile svoja iskustva šalju poruku drugim ženama da nisu jedine i da postoje žene koje im veruju i koje ih ne osuđuju.


Da je glas jedne žene glas svih nas, pokazalo se na primeru aktivistkinje Nine Stojaković, koja je podelila iskustvo svoje sestre Lidije, žene koja je preživela nasilnu vezu sa reperom Urošem Radivojevićem, poznatim pod scenskim nazivom Numero. To je ohrabrilo još jednu ženu da progovori o svom iskustvu sa istim zlostavljačem. Nakon toga je aktivikstinja Dejana Dexi Stošić na Tviteru postavila hešteg #NisamPrijavila, koji je izazvao lavinu. Žene su podelile odgovor na zlonamerno pitanje „Zašto nisi prijavila?” i tu su svi odgovori koji su nam potrebni. Nisu prijavile jer nisu imale dovoljno podrške, bile su preplašene, bile su zlostavljane, bile su kontrolisane, nisu bile svesne da se nasilje dešava. Nisu prijavile jer su nasilnici članovi porodice, očevi, muževi, braća, komšije. Nisu prijavile jer nisu želele da povrede i uznemire ljude oko sebe. Jer su nailazile na nerazumevanje i relativizaciju, kako od najbliže rodbine, tako i od predstavnika institucija koji nisu radili posao za koji su plaćeni i školovani. Za sada je podeljeno preko 20,000 iskustava i taj broj će se samo povećavati. I taj broj je veći van interneta.


Često se postavlja zlonamerno pitanje zašto žene nisu prijavile, čime se automatski stavlja fokus i odgovornost na ženu koja preživljava nasilje, umesto na muškarce koji su nasilni. Hiljadu je opravdanih razloga zašto žene ostaju u odnosu sa nasilnicima, ali postoji samo jedan razlog zašto je muškarac nasilan: uveren je da sme. Osim što je uveren da sme, on nije kažnjen za nasilje koje vrši. Pravo vreme da žena prijavi nasilje i traži podršku je onda kada ona odluči da je spremna, a tada je neophodno da dobije podršku. Za početak treba krenuti od jedne jednostavne, no u ovom društvu revolucionarne stvari: ženi treba verovati kada podeli svoje iskustvo.


Nasilje se najčešće ne dešava na početku odnosa (mada postoje i takva iskustva), već onda kada se u odnosu uspostavi poverenje. Nasilju neposredno prethodi faza rastuće napetosti, gde će nasilnik svesno stvoriti situaciju kako bi mogao da bude nasilan. Nakon što se nasilje desi, sledi period hlađenja, kada nasilnik može da se izvinjava, umanjuje ono što je uradio, manipuliše, obećava da neće više nikad, traži opravdanja. Jedna od crvenih zastavica za nasilne odnose jeste korišćenje različitih izgovora za svoje ponašanje: teško i nesrećno detinjstvo (ukoliko su ga imali), depresiju, zloupotrebu droga i alkohola. Prisutno je i kontinuirano demonizovanje bivših partnerki, te okrivljivanje njih za to što je sada nasilan, postavljanje nerealnih zahteva, ljubomora. Cilj nasilja je uspostavljanje kontrole nad ženom, a da bi se do toga došlo, nasilnici se služe raznoraznim nasilnim tehnikama i sredstvima. Svako fizičko nasilje prati i psihičko, gde se žena ubeđuje da je zaslužila, izazvala, radi se na tome da žena postane zavisna od njega i da se njeno samopouzdanje uništi, kao i da se žena izoluje od porodice i prijatelja. Nasilnik želi da žrtva bude uvek uz njega i da nema drugi vid oslonca sem njega.


Važno je napomenuti da, prema istraživanjima, kao što naš mozak stvara vezu sa osobama koje nisu nasilne, podjednako lako stvara povezanost i u nasilnim odnosima. Dopamin i oksitocin su neurotransmiter i hormon koji se aktiviraju u srećnim trenucima. Međutim, dva puta su aktivniji u stresnim situacijama, što dovodi do onoga što se naziva trauma bonding, odnosno vezivanje kroz traumu. Kada osoba preživljava nasilje od strane romantičnog partnera, dolazi do poremećaja u regulaciji dopamina i oksitocina. Ovo dovodi do osećaja zavisnosti, uz naročito vrednovanje nasilnika i fokus na vezu sa njim.


Zbog svega navedenog, nikada ne treba kriviti ženu. Nikada ne treba reći da je sama birala i da je sama kriva. Niko ne može više da okrivi sebe nego žene koje su u nasilnim odnosima. Naša je dužnost da budemo podrška, bez očekivanja, bez zahteva, bez osude. Dovoljno je da verujemo i da stvorimo siguran prostor gde će žena moći da podeli svoje iskustvo i da je ohrabrimo da iz nasilnog odnosa izađe, jer iz svakog nasilja postoji izlaz.


Celu godinu obeležio je jak, ujedinjen ženski glas protiv muškog nasilja. Žene su hrabre, veće od traume i jače od zlostavljača. Jedna uz drugu, dok delimo sve naše strahove, ojačaćemo i stvorićemo bolje društvo, u kom nijedna žena neće biti zlostavljana. Zbog toga, delite drugaricama, sestrama, majkama, rođakama, komšinicama broj Autonomnog ženskog centra: 0800 100 007. Javiće im se žene koje im veruju, a to je mali, ali veoma značajan revolucionaran čin.


1 comment