„Kako je to bilo” – Ursula le Gvin


Prevod: Natalija Grujović Ilustracija: Anita Marković



Deo izlaganja sa sastanka NARAL-a u januaru 2004.

Moji prijatelji iz NARAL-a [originalno „National Association for the Repeal of Abortion Laws” – „Nacionalno udruženje za ukidanje zakona o abortusu”] su me pitali da vam kažem kako je to bilo pre procesa „Rou protiv Vejda” [proces pred Vrhovnim sudom SAD kojim je doneta presuda da Ustav Sjedinjenih Država štiti slobodu trudnice da izabere abortus bez prekomernih vladinih ograničenja (1973)]. Pitali su me da vam ispričam kako je bilo biti dvadesetogodišnja trudnica 1950-e i da, kada kažeš svom dečku da si trudna, on ti ispriča o svom prijatelju iz vojske čija devojka mu je rekla da je trudna, pa je on skupio sve svoje drugare da dođu i kažu: „Svi smo je jebali, pa ko zna ko je otac?” I smeje se na dobru šalu…

Kako je to bilo, ako si planirala postdiplomske studije i da dobiješ diplomu, zarađuješ za život kako bi se izdržavala i radila posao koji voliš – kako je bilo biti senior na Redklifu i trudna i, ako bi rodila to dete, dete koje zakon zapoveda da rodiš, koje bi potom nazvao „nezakonitim”, „vanbračnim”, to dete čiji ga je otac odbacio… Kako je to bilo? […]

Ovako: ako bih se ispisala sa koledža, odbacila svoje obrazovanje, zavisila od svojih roditelja… da sam uradila sve to, što bi ljudi protiv abortusa voleli da sam uradila, rodila bih dete za njih... vlasti, teoretičari, fundamentalisti; rodila bih dete za njih, njihovo dete.

Ali ne bih rodila svoje prvo dete, ili drugo, ili treće. Moju decu. Život tog fetusa bi sprečio, abortirao, tri druga fetusa… troje željene dece, troje koje sam imala sa svojim mužem – kojeg, da nisam abortirala neželjeno dete, nikada ne bih upoznala… Bila bih „nevenčana majka” trogodišnjeg deteta u Kaliforniji, bez posla, s pola obrazovanja, izdržavana od roditelja…


Ali deca su ona kojoj moram da se vratim, moja deca Elizabet, Kerolajn, Teodor, moja radost, moj ponos, moje ljubavi. Da nisam prekršila zakon i abortirala taj život koji niko nije želeo, oni bi bili abortirani od strane surovog, netrpeljivog, nerazumnog zakona. Nikada ne bi bili rođeni. Tu pomisao ne mogu da podnesem.


Kako je to bilo u mračno doba, kada je abortus bio zločin, za devojku čiji otac nije mogao da pozajmi novac, kao što je moj mogao? Kako je bilo devojci koja nije ni smela da kaže svom ocu, jer bi poludeo od sramote i besa? Koja nije mogla da kaže svojoj majci? Koja je morala sama da ode u tu prljavu prostoriju i prepusti svoje telo i dušu rukama profesionalnog kriminalca? – jer je to bio svaki doktor koji bi radio abortuse, bilo da je iznuđivač ili idealista.

Znate kako joj je bilo. Vi znate i ja znam; zato smo ovde. Ne vraćamo se u mračno doba. Nećemo dopustiti nikome u ovoj zemlji takvu moć nad bilo kojom devojkom ili ženom. Postoje velike sile, van vlade i u njoj, koje pokušavaju da zakonom donesu povratak mraka. Mi nismo velike sile. Ali mi smo svetlost. Niko nas ne može ugasiti. Sijajte veoma jarko i postojano, danas i uvek.


1 comment