Drugorođena kći*


Tekst: Jovana Laht Lektura: Ana Ninković Ilustracija: Milica Lazarević *obojeno postpartumskim hormonima


Red i rod u porodici, nema sumnje da smo svi nailazili na te priče, staromodne i moderne. Ja sam recimo negde bila pročitala da su prvorođena ženska deca „sklona” uspehu. Blago meni – ne zato što sam sama jedna od njih, već što imam prvorođeno žensko čeljade, ljubi je majka.


Ja sam drugorođena kći. Uvek sam se dičila time što sam došla druga – i svaki put se oduševila kada bih čula da je još neko došao baš tim redosledom – jer, kod drugorođenih se roditelji opuste, pa je čitav razvoj liberalnije prirode. Međutim, tek onda, kada sam se sama našla u drugom stanju, shvatila sam šta zbilja znači biti drugorođena kći. Tokom svoje trudnoće, shvatam koliko je važan i taj život i okolnosti, vreme dok se odvija razvoj u utrobi (daleko od toga da je jedino što definiše ženu mogućnost darivanja života, ali se u ovom tekstu koncentrišem na taj životni događaj, ne bih li obradila nedavno lično iskustvo).


Drugorođena kćer za mnoge je promašaj, ne zato što je u pitanju žensko, nego zato što je opet žensko, ili opet nije muško. Obratite pažnju na porodice sa dve kćerke. Starija je gotovo uvek ljupkija, dok su mlađe uglavnom harambaše.


U mom slučaju, tehničaru se učinilo da sam dečak. Čekalo me je ime Aleksa, zajedno sa uzbuđenom familijom. Ali avaj, januarskog jutra dolazim na svet ja, okrnjeni Aleksa. Alal vera onom ko je sastavio pesmu „Ti si, ćerko, tatin sin”. Očeva majka govori mojoj majci, još uvek iscrpljenoj nakon porođaja: „Ajde, snajka, pa sledeće da bude muško”. Znala sam ja za tu priču, samo što sada ne razumem kako je moja mater nije opsovala. I eto, 28 godina kasnije razumem zašto se oduvek laktam i dokazujem, zašto uvek pokušavam da budem u svemu dobra (jer uvek mislim da nekako nisam dovoljna, mogla sam ja to bolje).


Nikada se nisam deklarisala kao feministkinja – jednostavno nisam osećala da je prisutna ikakva nejednakost – sve što sam mogla, mogao je bilo ko drugi, nezavisno od pola.


Sličan komentaru moje bake udelila je baka mog supruga meni, kada je čula da nosim devojčicu. Blago razočarano „pa dobro, sledeći put”. Dakle, nije samo na Balkanu, evo i u Estoniji ista priča. Tu su mi se vratila ta sećanja na osećanja mene kao bebe – jer bebe sve osećaju, nema dileme. Neki snažan nagon, neki inat se uzburkao, i misao: „Niko neće osuđivati i biti razočaran u moje još nerođeno dete, koje ništa još nikome nije skrivilo, samo zato što je žensko”.


Taj Aleksin identitet koji me nekako nikada nije u potpunosti napustio je, rekla bih, odgovoran za moje dečačko detinjstvo; tukla sam se, oblačila „kao dečak”, i sasvim fino slagala sa njima. Nisam se ja ostvarila „kao muško”, i što je najgore, i sama sam očekivala da će mi prvo dete biti dečak. Zamisli, moje dete, a dečak. Prirodan sled događaja, činilo mi se.


I onda sam se neočekivano iznenadila, kada su mi rekli da u meni raste devojčica. Tada su mi se sve kockice složile, i baš u tom trenutku postajem iskrena feministkinja.


Muški kult je snažan, ne zato što su muškarci naročito snažni; već zato što smo mi, žene, pomogle da se taj sistem održi uprkos tome što je on na štetu naših kćerki, unuka, pa i na štetu nas samih.

Majka moga oca.

Baka mog supruga.

Mali deo mene, koji je želeo da se ostvari u „muškoj ulozi”.


Mi, žene, pomogle smo da se izgradi kult muškog deteta, naslednika i nosioca prezimena i loze. Jer u patrijarhatu nam nije ostavljen pravi izbor, već samo „izbor” da živimo kroz svoju decu, i to samo svoju mušku decu. Generacijama se provlači čuvena „pusti ih, budi mudra”, a misli se „pusti ih, budi tiha i savij kičmu”.


Mi, žene. Iz saosećanja prema svim našim sestrama i kćerima; imamo mogućnost, izbor (nažalost, ne svuda i u potpunosti) i snagu da dovodimo nove duše na ovaj svet! Mi, žene, jesmo bića sa strašno velikim moćima. Sada je trenutak da postanemo svesne te moći.


Beleška o autorki: Jovana Laht ili Vasa je diplomirani lingvista sa znanjem danskog jezika, brucoš majčinstva, drugorođena kćer.


0 comments