Darinka iz Rajkovca


Tekst: LasUsurpadoras Lektura: Ana Ninković Ilustracija: Vizuelni tim Darinka iz Rajkovca (1896–1943), seljanka iz topolskog kraja, zajedno sa kćerkama skrivala je i pomagala partizane od početka rata. Njen muž je odveden u zarobljeništvo kao vojnik jugoslovenske vojske. Ceo topolski kraj se mobilisao kako bi pomagao partizanima, a Darinka se pridružila pokretu otpora. Nikada nije bila članica komunističke partije, niti se zanimala za politiku, ali je od mladosti provedene pod austrougarskom okupacijom mrzela neslobodu, te je smatrala svojom dužnošću da se bori protiv nacističkog okupatora. Zajedno sa svoje dve mlade kćerke, Radmilom (18) i Stankom (13) mučki je ubijena od strane kolaboracionista 23. maja 1943. godine.


Noć pre njihove stravične egzekucije, donesen im je ranjeni partizan. Nažalost, neprijatelj je ugledao sumnjive kretnje i tog dana pred Darinkom su prvo zaklane njene kćerke, a zatim i ona sama. Nije odala položaj ranjenika koji je bio dobro sakriven u duboko ukopanoj zemunici. Njihova iskasapljena tela bila su položena u porti lokalne crkve. „Onoj maloj Stanki, onom lanetu, kako se branila, sve ruke isečene. Tu ja padnem od tuge.”


Posthumno, Darinka Radović proglašena je narodnom heroinom 9. oktobra 1953. godine. U Topoli se nalazi skulpturalna kompozicija „Majkama i kćerkama Šumadije”, koja obeležava stradanje svih Šumadinki u antifašističkoj borbi, ali je kompozicija inspirisana tragedijom Darinke Radović i njenih kćerki. U Topoli se takođe nalazi i druga skulpturalna kompozicija „Kameni buket”, koja predstavlja četiri istaknuta borca i borkinje NOB poreklom iz topolskog kraja: Darinku Radović, Sofiju Ristić, Milana Blagojevića Španca i Milića Radovanovića.


Devedesetih godina 20. veka, u atmosferi sveopšteg istorijskog revizionizma, postojao je pokušaj da se Darinka Radović okalja kao „pala žena niskog morala”, koja je u stvari imala vanbračnu aferu sa nekim partizanom dok joj je muž bio u zarobljeništvu u Nemačkoj, te da je onda tobože zbog slepe privrženosti ljubavniku žrtvovala ne samo sebe, već i svoje kćeri.


Stara patrijarhalna manipulacija tako opet pokušava da svali krivicu za stravičan zločin na ženu, pogotovo „sumnjivu” usled činjenica da je ostala sama, bez nadzora muža, čime se njeni koljači bezmalo pretvaraju iz zločinaca u bezimeno oruđe pravde, a njen „nemoral” postaje opravdanje za tragediju i gašenje cele jedne porodice i mučki uništena tri života, od koga su dva pripadala nevinim devojčicama, njenim kćerkama.


Prenosimo tekst jedne čitateljke „Politike”, objavljen povodom 51. godišnjice pogibije Darinke Radović i njenih kćeri, a povodom revizionističkih napada na narodnu heroinu:


„U svom pismu ’Šane nije pucao’ od 27. maja 1994. godine, gospodin J. M. Iz Kragujevca na početku se zalaže za jezik činjenica, te iznosi nekoliko tačnih biografskih podataka o Darinki Radović, da bi na kraju samom sebi protivrečio, završavajući pismo sopstvenom obradom seoskih glasina. Tako saznajemo da se dotična Darinka „namesila za drugoga”, o čemu je, naravno, „selo glasno govorilo”, itd.


Dok sam čitala pismo, ja sam se stidela, umesto gospodina M, pred mrtvim Radovićima. Jer, bez obzira na sve što ne možemo znati o tom slučaju, na kraju se sve svodi na veliku tragediju presahle grane jedne srpske porodice, te ako već imamo jaku želju da dokažemo da istina „onih drugih” u stvari nije prava istina, zar ne možemo posegnusti, ako postoji, za nekim drugim primerom?! I na drugi način?!

U pokušaju da zaštitim i njih mrtve, a i sebe, još živu, i nadnetu nad sudbinom srpske žene, koju i ja delim, prizivam u sebi stihove Vaska Pope sa spomenika Darinke iz Rajkovca:


Imala sam dve kćeri

I jednu Srbiju

Sebe nisam brojala

Sebe ni sada ne brojim

Dve golubice sa moga dlana

Iskupiše od noža miljenicu

Priđite mi da je vidim

Stasalu za večnost živu.”




0 comments

Recent Posts

See All