Danijela Štajnfeld, žene ti veruju


„Tužilaštvo odbacilo prijavu Štajnfeld protiv Lečića” je vest koja potvrđuje ono što već žene uveliko znaju. Mi kao žene znamo da nam institucije ne veruju. Znamo da su institucije ženomrzačke. Znamo da nas institucije vide kao po prirodi lažljiva bića. Znamo da u policiji, tužilaštvu i sudu rade muškarci koji su se u toku svog života oglušili na najmanje jedno „ne” žene za čije telo misle da polažu više prava na njega od nje same. Znamo da unutar institucija silovatelji štite silovatelje kad god im se ukaže prilika za to.


I ne samo da nam ne veruju, nego nepoverenje seju među ženama. Uslovljavaju nas da ne verujemo drugoj ženi iako smo preživele isto što i ona. Uslovljavaju nas da ne verujemo same sebi, svom iskustvu, svojim osećanjima i svojim sećanjima.


Zato hvala Danijeli Štajnfeld na snazi koja je ženi u svetu koji mrzi žene potrebna da bi verovala samoj sebi ona nije sama, uz nju stoji još žena koje će se boriti za pravdu za žene i devojčice, uz nju stoje žene koje su se prethodnih decenija borile, i uz nju stoje generacije novih žena koje tu borbu nastavljaju.


Šta je tužilaštvo potvrdilo samoinicijativnim pokretanjem, a zatim i odbacivanjem prijave protiv Branislava Lečića?

Nakon višemesečnog procesa retraumatizacije Danijele Štajnfeld i njene porodice, tužilaštvo jasno pokazuje da ono nije institucija koja postoji u nekom izolovanom svetu jednakih odnosa moći žena i muškaraca, već je institucija koja je, kao i sve druge, uzemljena u društvu u kojem žene imaju značajno manje moći. Institucije nepogrešivo odslikavaju ženomrzačku svest društva. Ovde se ne radi o instituciji pravde, nego o potvrdi moći.


Zašto sa sigurnošću možemo da tvrdimo da su institucije ženomrzačke, na prvom mestu sudstvo? U Krivičnom zakoniku Republike Srbije, silovanje je definisano članom 178 koji glasi ovako:

(1) Ko prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica, kazniće se zatvorom od pet do dvanaest godina.

Definisanje seksualnog nasilja kroz čin prisile, umesto kroz odsustvo pristanka žene, implicira da sudstvo zahteva modrice, ogrebotine ili neke druge povrede kao dokaz da se žena branila. Međutim, empirijska istraživanja pokazuju da postoje različiti odgovori na traumatsko zbivanje, te će se mnoge žene zalediti tokom čina silovanja. Ćutanje i ukočenost nikako nisu znak pristanka pred zlostavljačem već je reč o reakciji koju telo vidi kao najadekvatniju za preživljavanje. Jedino entuzijastično ,,da” jeste pristanak.


Pravosudni sistem Republike Srbije jeste ženomrzački jer svesno ignoriše empirijske dokaze koji pokazuju kakvo je ponašanje žrtve tokom čina seksualnog nasilja. Kada neko kaže da će vladavina prava rešiti sve probleme, feministkinje pitaju ko piše zakone i koga ti zakoni predstavljaju? Da li predstavljaju žene, od kojih će svaka treća tokom života preživeti neki oblik seksualnog nasilja, ili predstavljaju te iste muškarce koji vrše nasilje? Koga sudstvo predstavlja onda kada svesno izignoriše naučne činjenice i silovatelja javno potapše po ramenu? Da li bi vladavina prava bilo rešenje, ako je pravo slepo za polovinu čovečanstva?

I zato beskrajno hvala Danijeli Štajnfeld što je istupila javno, unapred znajući da će doživeti nasilje od institucija koje štite one što pitaju Znaš ti ko sam ja?.

Hvala Danijeli Štajnfeld jer njena hrabrost znači svakoj od nas i jeste kamen temeljac za borbu svake žene protiv sistema muške nadmoći.


Mi znamo ko si ti - heroina.

Znamo i ko je on - silovatelj.

I tvoja i naša borba ovde zato neće stati.






0 comments