Dan bez lezbejki je kao dan bez Sunca


Autor: Fejős Antónia u saradnji sa Negoslavom Vuković

Lektura: Ana Ninković

Ilustracija Vizuelni tim


Dan lezbejske vidljivosti (Lesbian Visibility Day) obeležava se skoro deceniju i po svakog 26. aprila, u atmosferi koja se slobodno može opisati kao skromna. Možda isuviše skromna, s obzirom na to da postojanje lezbejskih aktivistkinja povezuje pokrete za oslobođenje žena i homoseksualaca.


O poreklu praznika malo se zna, osim da je prvi put obeležen 2008. godine, kao i da od 2020. godine postaje poznat kao Nedelja lezbejske vidljivosti (Lesbian Visibility Week). Međutim, javlja se sumnja u plemenitost namera iza ove odluke, zahvaljujući prethodnim primerima korporativne umešanosti u borbu za građanska prava. Glavna svrha bilo kog perioda posvećenog lezbejskoj zajednici mora (p)ostati otvoreno slavljenje ženske homoseksualnosti. Potrebno je odreći se strategija koje u prvi plan stavljaju interes potencijalnih sponzora zarad širenja tržišta.


Kako razgovarati o nečemu što ne postoji? Zanimljivo je da do XIX veka nije postojala zapadnoevropska reč koja bi imenovala žene čiji odnosi sa drugim ženama nisu bili puka prijateljstva. Sa otkrićem starogrčke pesnikinje Sapfe, rođene na ostrvu Lezbos, pridev „lezbejski” počinje da gubi geografski karakter, sličan karakteru leskovačkog roštilja ili ariljskog donjeg veša, zamenjujući ga romantičnim/seksualnim.

S druge strane, fenomen muškaraca u ljubavnim i seksualnim odnosima sa drugim muškarcima već uveliko je poznat. O tome svedoče brojni pejorativi kojima su opisivani, kao i zakoni koji i danas izjednačavaju (mušku) homoseksualnost sa zločinom. Situacija na zapadnom Balkanu nije mnogo drugačija – ženski pandan „muželožniku” u srpskohrvatskom ne postoji. Jezik ipak uspeva da pronađe način, te sama reč „lezbejka” vremenom postaje uvredljiva.

Javna je tajna da ovakvom sledu događaja značajno doprinosi i društveno prezasićenje pornografijom. Patrijarhalni poredak vešto „nadoknađuje” odsustvo žena iz društvenokulturnih delatnosti tako što ih iznova postavlja na pozicije na kojima trpe izrabljivanje, čime im onemogućuje da značajnije doprinesu unutar umetničkih, naučnih i ostalih krugova. Jednom sprečenima da se ostvare u ulozi subjekta i steknu određenu količinu moći, dodeljuje im se status sirovine, neživog i bezličnog objekta. Od izveštačenih simulacija do gnusno erotizovanih video-zapisa nasilnog prevaspitanja, lezbejska pornografija stoji u direktnom sukobu sa definicijom lezbejstva kao odnosa u kom muškarci ne učestvuju. Ono prestaje biti vid istopolne privlačnosti i postaje nešto što je moguće unovčiti – režirani prikaz seksualne interakcije između dve muškom oku prijatne karikature, u potpunosti podređene zahtevima i zadovoljstvu potrošača.

Istorijski gledano, ženska homoseksualnost se smatra posrednom pretnjom po status quo. Ona je spekulativna, prizemna i neozbiljna, retko kad predmet mitološke i književne analize, prividno prihvaćena u razblaženom obliku koji je svarljiv njenom tlačitelju. Problem neminovno nastaje čim se smogne dovoljno snage i hrabrosti da se suprotstavi ovakvom „pripitomljavanju”. Nasilje koje nas tada pogađa takođe je prećutno, slično onim oblicima mržnje prema ženama koji nisu dodatno obojeni homofobijom. Uprkos tome, istrajavamo.

Ideja da su žene, uz prethodnu izmenu postojećeg terena, sposobne da same sebi budu dovoljne u ekonomskom, emotivnom i duhovnom smislu predstavlja veliku opasnost po društvo kakvo poznajemo. Nije slučajnost da je baš ova tvrdnja zajednička separatističkim načelima radikalnog feminizma i beskompromisnom otporu koji lezbejke pružaju kada prevaziđu naučenu sramotu koju osećaju zbog svoje seksualnosti. Sistem nejednakosti dva pola upravo i opstaje zahvaljujući velikim naporima koji se ulažu ne bi li se sprečili alternativni pristupi društvenoj organizaciji.

Protivnici feminizma se nimalo ne ustručavaju da žensko oslobođenje proglase lezbejskom zaverom, kako navode Sidni Abot i Barbara Lav u istoimenom eseju. Budući da je željeni efekat ovakvih i sličnih tvrdnji izazivanje razdora unutar pokreta po principu divide et impera, možda je došlo vreme da dozvolimo svim najgorim strahovima o misterioznim moćnicama da se obistine.

„Cena pobune protiv muškog autoriteta jeste otpadnički život, lišen muškog odobrenja i podrške.”

Ne sporimo tačnost ove činjenice, koja uspešno zagorčava mnoge živote, ali joj nikako ne možemo dozvoliti da savlada i ugasi jednom probuđen prkos. Naoružane znanjem o greškama naših prethodnica, neophodno je za početak stvoriti, održavati i grčevito braniti prostore u kojima bi se pre svega mlade lezbejke osećale bezbedno i dobrodošlo. Istina je da šire društvo još uvek nije uređeno tako da prepoznaje potrebe naše zajednice. Suživot sa tom istinom ponekad predstavlja ogroman napor. Međutim, to ni po koju cenu ne sme značiti da smo dužne da pojedinačno, svaka za sebe, nosimo to breme , kao ni da sam društveni poredak nije podložan korenitim promenama.

Neka ovo bude javni apel da tokom cele kalendarske godine, a ne samo sedmice simboličnog karaktera, budemo glasne, iskrene, po potrebi i bezobrazne (sa)govornice, bez ustručavanja i straha od odmazde, za žene od samih žena!

0 comments