Da li se žena rađa ili se ženom postaje?


Napisala Anita Marković

Lektura Ana Ninković

Ilustracija Milica Lazarević


Šta je žena? Čitajući iscrpno delo Gizele Bok „Žena u istoriji Evrope” (2000), kao rezultata njenog višegodišnjeg istraživanja evropske debate o istoriji polnih odnosa, shvatila sam da naizgled jednostavno pitanje o značenju pojma žena i definisanja pripadnice jedne polovine čovečanstva, budi duh viševekovne rasprave između žena i muškaraca. Dok je termin čovek ili muškarac kroz istoriju izvesno bio odrednica za ljudsko biće, stvoreno „po Božijoj prilici”, pitanje da li su žene ljudi relevantno je još od davne antike. „Šta su žene?”, pitala se Kristina de Pizan, filozofkinja poznog srednjeg veka, preteča savremenog feminizma, „Jesu li one zmije, vukovi, lavovi, zmajevi” ili „neprijatelji ljudske prirode koje treba obmanuti i pokoriti?” (Bok, 2000). Aristotelova „greška prirode”, Evina krivica prvog greha, Tertulijanova „đavolja kapija”, čestita „Hristova nevesta”, sve su to glasovi prošlosti (pretežno muški) koji su pokušali dati odgovor na ovo teško pitanje. 1793. godine, čak i nakon usvajanja velikog dokumenta Francuske revolucije Deklaracija o pravima čoveka i građanina, koja jasno propisuje: „Ljudi se rađaju i žive slobodno i jednaki u pravima”, u skupštini među muškarcima ponovo se javilo pitanje „Jesu li žene ljudi?”. Viševekovna borba između muškaraca i žena po ovom pitanju pouzdano nam otkriva potlačeni društveni položaj žene kroz istoriju, ali i pravo, kojim muškarac raspolaže, na oblikovanje pojma žene. Merilo za određenje čoveka, što se najčešće odnosilo samo na muškarca, bilo je ono što svet van njega i Bog nisu, dok je merilo za određenje žene bilo ono što muškarac nije. Simon de Bovoar, istaknuta filozofkinja i feministkinja 20. veka, u svom značajnom delu „Drugi pol”, navodi da je pojam žene u stvari muški pojam, i da je posmatranje žene kao drugog pola posledica toga što je muškarac posmatrač. Muškarcima, kojima je češće kroz istoriju ukazana prilika da budu istaknuti filozofi, naučnici, istoričari i sl., dato je pravo oblikovanja i definisanja stvarnosti za oba pola. Time je definisanje žene i toga šta znači biti žena, palo u muške ruke, što im je omogućilo da dugi niz vekova uživaju korist od podređenosti žene. Biti žena značilo je biti nepotpuno ljudsko biće ukaljane prirode, biti sluškinja (muškarcu i porodici) čijim telom u potpunosti raspolaže muškarac i društvo zarad seksualnog zadovoljstva i nastavka vrste. Zahvaljujući feministkinjama, ženski glas ustao je protiv muškog koncepta žene i započeo tešku borbu za pravo na opisivanje i definisanje žene i ženske stvarnosti. U ovoj borbi su ostvareni veliki uspesi , međutim muški pojam žene do danas preživljava. Danas, žena je nesigurna izgledom svog tela, ona se srami svoje menstruacije, zaboravlja svoju dobrobit zarad dobrobiti drugih, ona oseća neuspeh ukoliko nije supruga i majka, ona i dalje ima više sati kućnog rada od ostalih ukućana, ona je u većem riziku da bude žrtva fizičkog, psihičkog, seksualnog, ekonomskog, digitalnog nasilja u okviru partnerskog odnosa i van njega, ona je u većem riziku i da bude pogođena siromaštvom, ona je uverena da je sve njena krivica. Kakav sistem poruka i uticaja omogućava da ovaj koncept i dalje živi, da li je on deo ženske prirode ili društvene nepravde?


Žena je rođena

Pun vek i više od toga, istraživači u polju društvenih i prirodnih nauka tvrde da aspekti biologije čoveka, od hormona do hromozoma, od veličine mozga do genetike, mogu objasniti socijalnu nejednakost između muškaraca i žena, belaca i crnaca, pripadnika različitih klasa.

Postoji niz pokušaja da se ponašanje žene i ono što čini žensko iskustvo u odnosu sa muškarcima, objasni kroz evolucione ideje. Od svih, najuticajnija je sociobiologija. Njene argumente ste sigurno čuli ukoliko ste bar jednom učestvovali u neobaveznoj raspravi ili objašnjenju ženskog, odnosno muškog iskustva. Ona se delom zasniva na teoriji evolucije Čarlsa Darvina i njen osnivač Edvard O. Vilson definiše je kao naučno objašnjenje bioloških razloga društvenih ponašanja različitih vrsta, pa samim tim i čoveka. Istraživači (među kojim su najuticajniji najčešće muškarci) i pristalice sociobiologije, najverovatnije će isticati činjenicu da su, na primer, u većini društava muškarci ti koji odlaze u lov i rat, te da je sklonost ka agresivnosti biološki korisna za muškarca. Usled nedostatka agresivnih nagona kod žene, one manje zarađuju i ne napreduju u poslu. Ovi autori tvrde da su žene prirodno bolji roditelji, da su muškarci promiskuitetniji i da mogu silovati iz jasne biološke potrebe da prenesu svoje gene. Talkot Parsons, uticajni sociolog, priređuje kompletnu definiciju takozvane ekspresivne žene koja daje toplinu, sigurnost i emocionalnu podršku svojoj porodici, što teret adekvatne socijalizacije dece stavlja isključivo na njena leđa. To nije sve, Parsons svom modelu ekspresivne žene pridodaje i zadatak stabilizacije odraslih osoba. Suprug ceo dan provodi u takmičarski nastrojenoj okolini, te je takva okolina stresna za njega, pa ekspresivna žena treba da olakša napetost supružniku tako što će mu pružiti ljubav, podršku i razumevanje. Sociobiolozi se za svoje neiscrpne zaključke oslanjaju na istraživanja sa životinjama, pa zaključak da žene više vole agresivne i dominantne tipove muškaraca pravdaju činjenicom da dominantniji mužjaci jedne vrste majmuna imaju više uspeha kod ženki. Pristalice ove teorije odbacuju da su teze sociobiologije seksističke, jer oni „racionalno” zastupaju stav da su muškarci i žene jednostavno različiti i da je neprihvatanje ovih stavova zločin protiv prirode i razuma.

Ono što sociobiolozi uporno previđaju jeste činjenica da, za razliku od životinjskog, ljudsko ponašanje više oblikuje okolina nego instinkt. Dokazi kojima se služe iz prirode su selektivni, oni se odlučuju pozivati na vrste životinja koje odgovaraju njihovim početnim tezama, ne pridavajući značaj drugačijim oblicima ponašanja, kao što npr. među primatima postoje vrste u kojima ženke brane teritoriju, bore se za svoje mlade i mlade drugih ženki, oduzimaju hranu mužjacima i udružuju se kako bi se borile protiv njih. Iz ovih razloga, feministkinje sociobiologiju vide kao pokušaj naučnog opravdavanja muške moći nad ženama.

Ipak, pravilno biološko prepoznavanje žene je važno. Ljudi kao i većina vrsta, polno su dimorfni, što znači da će se ženski organizmi fiziološki i anatomski razlikovati od muških zbog razlika u funkciji. Kod žena, genetički razvojni faktori i estrogen su zaslužni za razvoj ženskog pola, koji je definisan kao fiziološka i anatomska organizacija celog tela. Samim tim, opisati ženski pol jedinki na osnovu genitalnih i fizioloških atributa, neutralan je čin. Žena je rođena i to je biološka činjenica koja žensko iskustvo čini izrecivim, odnosno omogućava opisivanje i analizu života u ženskom telu.


Ženom se postaje Tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka, feministkinje su se zauzele za razdvajanje dve kategorije: pola, kao neutralne biološke činjenice, i roda, kao sistema pravila koje određeno društvo zadaje ženi, pripadnici jednoj od dve polne kategorije. Ovaj teorijski pristup omogućio je analizu društvenog iskustva žene, borbu protiv lažno osnovanog biološkog ugnjetavanja žena, ali i spoznavanje roda kao sistema vrednosti koji favorizuje mušku polnu kategoriju.


Rodna socijalizacija kod žena je celoživotni proces uključivanja i uklapanja u rodnu ulogu pola. Počinje rođenjem žene i svi u njoj učestvujemo: svesno ili nesvesno namećemo pravila, odobravamo ponašanja koje naše društvo pripisuje ženi, a negodujemo zbog onih koja se smatraju neprihvatljivim. Rodna socijalizacija i rod obezbeđuju da se željena ponašanja percipiraju kao nešto „prirodno” i kao sastavni deo osobe jednog pola, dok čine da se ona neprihvatljiva ponašanja osećaju u vidu nelagode u stomaku, kao da nešto nije na svom mestu. „Žena se ne rađa, ženom se postaje”, napisala je Simon de Bovoar u svom delu „Drugi pol”, koje temeljno obrađuje priču o ženskom procesu formiranja i menjanja stava prema svom telu i telesnim funkcijama, kao i o načinu na koji društvo utiče na taj proces. Dvadeset sedam godina po objavljivanju feminističkog klasika, u intervjuu sa Suzan Brison, de Bovoar je razjasnila svoj stav šta znači biti žena rekavši „Žena je čovek sa određenom fiziologijom, ali je ta fiziologija ni na koji način ne čini inferiornom, niti opravdava njeno ugnjetavanje”. Svako jedinstveno žensko iskustvo, razvoj ženskih polnih organa, menstruacija, trudnoća, menopauza, samo po sebi vrednosno je neutralno, jedino u neprijateljskom i ugnjetavačkom društvu ove biološke činjenice mogu poprimiti obeležje tereta i osnovu za tlačenje. Tako ćemo uprkos činjenici da je to deo naše istinske, fiziološke prirode, osetiti onu pomenutu neprijatnost u stomaku pogledom na ženu kojoj je tog dana menstruacija procurila na pantalone, skrivaćemo uložak ili tampon u rukama kada treba da kroz prostoriju u kojoj su drugi ljudi odemo do toaleta, devojčica kojoj su grudi tek krenule da se razvijaju osećaće sramotu i potrebu da u školi od ostalih sakrije tu prirodnu činjenicu, kad žena krene da stari, upotrošiće veliku količinu novca na različite tretmane svoje bore, oblačićemo širu odeću da se ne bi videli kilogrami koje smo nabacile u poslednje vreme. Od čega, ili je možda bolje pitanje, od koga se mi stalno krijemo?

De Bovoar tvrdi da žena svaku sledeću fazu u svom telesnom razvoju doživljava traumatično, kao nešto što je sve oštrije i jasnije razdvaja od muškog pola. Kako se telo devojčice razvija, društvo i okolina reaguje na sve više neprijateljski, ali i preteći način. De Bovoar taj proces naziva „postajanjem mesom” i on podrazumeva proces kada žena počinje sebe da doživljava kao seksualno, telesno biće izloženo tuđem pogledu.

Mlada devojka se oseća kao da njeno telo beži od nje… na ulici muškarci je prate očima i komentarišu je na osnovu njene anatomije. Ona bi želela da bude nevidljiva; plaši je to što postaje meso i plaši je da pokazuje meso (Simon de Bovoar, „Drugi pol”, str. 369).

Rod kod žena posledica je susreta ljudskog bića ženskog pola sa društvom u kom pristup pozicijama moći i odlučivanja žene nemaju. Shodno tome, pogrešno bi bilo zamisliti rodnu socijalizaciju kao dogovor s pristankom između jednakih strana - žene i društva. Rodna socijalizacija žene predstavlja sredstvo kojim društvo zadržava nejednake pozicije moći između muškaraca i žena. Stoga žena postaje preuzimanjem podređenih društvenih uloga, koje podrazumevaju pasivnost, nemoć, poslušnost, te stalnu emocionalnu i seksualnu dostupnost muškarcima. Kako bi društvo osiguralo ovaj proces, a muškarci uspešno zadržali svoju dominaciju, društvo koristi različite mehanizme:

Prisvajanje ženskog tela, njene seksualnosti i njenih reproduktivnih prava. Kapitalističko i konzumerističko društvo u kom živimo ne mari za dobrobit žena. Žensko telo na reklamama i bilbordima, često nadrealnih razmera, jeste marketinško sredstvo koje treba da probudi muške fantazije i ženske nesigurnosti. Marketing ne mari za naša osećanja i dostojanstvo. Kapitalizam nas stalno podseća da ne vredimo i da treba da kupimo proizvod koji će to promeniti; kapitalizam opstaje na tome što ne volimo i ne prihvatamo sebe u potpunosti. Seksualnost žene kroz istoriju bila je pod striktnom kontrolom: bila je ograničena na jednog partnera i seks jedino u braku. Feministkinje su odigrale važnu ulogu u borbi za veću seksualnu slobodu, no ipak, društvo u kom postoji sistemska dominacija muškaraca uspelo je da seksualno oslobođenje okrene protiv žena. Tako danas devojčice odrastaju u pornifikovanoj i hiperseksualizovanoj kulturi, koja svim muškarcima omogućava pristup sve brutalnijoj pornografiji, doprinoseći dehumanizaciji devojčica i žena koje treba da se povinuju seksualnim fantazijama muškaraca. Takođe, feministkinje su zaslužne i za dostupnost abortusa, kontracepciji i bezbednijem seksualnom odnosu. I pored toga, ovogodišnja dešavanja u Poljskoj, ali i drugim zemljama, dokazuju da reproduktivna prava za koja su se žene izborile nisu zagarantovana, već da stalno treba da budemo na oprezu da nam ih društvo ne oduzme.

Plaćen rad. Žene na tržištu rada nisu u jednakom položaju sa muškarcima. One su na tržištu isključene iz nekih tipova poslova, slabije su plaćene, ubeđene su da su predodređene za poslove koji su manje plaćeni, u većem su riziku od siromaštva, što ih čini ranjivijom kategorijom, zavisnom od zajedničkog života sa muškarcem.

Zadržavanje patrijarhalnih odnosa u domaćinstvu. Iako deluje da je tradicionalna uloga žene u domaćinstvu izbledela ili nestala, žena i dalje ima više sati kućnog rada u odnosu na muškarca i ostale ukućane. Sada, kada veliki broj žena ima posao sa punim radnim vremenom, kao što to imaju i njihovi muževi, kućne obaveze i veći deo brige o deci još uvek pada na pleća žene. Postoji jak mehanizam prenošenja vrednosti da je žena ta koja treba više da brine o domu, često identifikacijom sa majkom u primarnoj porodici, koja obaveze svih ukućana požrtvovano preuzima na sebe. Nekad se u to umešaju i pomenuti sociobiolozi iznoseći teze da „ženka ima potrebu da brine o gnezdu”, međutim održavanje tradicionalnih odnosa u domaćinstvu još je samo jedan od načina održavanja pozicija moći u društvu, eksploatacija žene i njenog slobodnog vremena.

Reprodukcija muškog tipa ženskosti. Popularni stavovi o lepoti i seksualnosti ženama nameću muškarci kako bi proizveli tip ženskosti. Stalni osećaj telesne neadekvatnosti, nesigurnosti, nevrednovanja sebe kakvima jesu, već kakvima bi trebalo da budu u očima muškaraca, žene postavlja u ranjiv položaj i pomaže održavanju ženske podređenosti.

Vršenje nasilja nad ženama. Feministkinje ukazuju na to da je muško nasilje nad ženama glavni uzrok muške dominacije. Prema takvom gledištu, nasilje u porodici, femicid, silovanje i seksualno uznemiravanje čine sastavni deo sistemskog ugnjetavanja žena, a ne samo izolovane lične slučajeve sa kriminalnim uzrocima. Korišćenje nasilja ili pretnja nasiljem, neverovanje ženi kada kaže da je doživela nasilje – sve su to načini koji uslovljavaju ženu da ostane na svom mestu i da društvene vrednosti ne dovodi u pitanje.


Žena se rađa i ženom postaje. Etiketa žene, koju dobije na svom rođenju, predstavlja jasnu biološku činjenicu pripadnosti kategoriji pola. Ova etiketa pomaže nam da pratimo autentično žensko iskustvo i spoznamo značenja koja društvo pripisuje ženskom telu. Ne postoji biološka činjenica koja uzrokuje i opravdava ugnjetavanje žene, ali postoje značenja koja društvo pripisuje biologiji žene i na osnovu kojih je obespravljuje i ugnjetava. Činjenica da žensko telo u nekim situacijama ima potencijal da bude slabije od muškog ne opravdava nasilje i silovanje koje se vrši nad njim, činjenica da žena može da rađa ne znači da je na usluzi društvu u održavanju nataliteta, niti znači da je svrha njenog života da postane majka. Feministička borba koja je iza nas dokazuje da su društvena značenja podložna promeni, što nam šalje poruku da otvorimo oči za ženska iskustva, da ne žmurimo na nepravdu, da verujemo sebi i drugim ženama i da se borimo jedna za drugu i upamtimo da je ženska solidarnost ženska snaga!





0 comments