„Bilo me je sramota što sa šesnaest godina moram da pijem lekove”

Kada će se naše društvo napokon prestati bojati antidepresiva i anksiolitika?

Tekst: Mia Vodopija Lektura: Ana Ninković Ilustracija: Canva


Od djetinjstva smo učene da je šutnja zlato, no je li to uistinu tako? Živimo u zemljama u kojima ljudi ne vjeruju psihologiji, psihijatriji i psihoterapiji, u kojima je sramotno priznati da se mučiš i da ti treba pomoć. U našim zemljama najveća uvreda je reći nekome: „Ti si psihički/a bolesnik/ca”.


Jedino zdravlje koje postoji kod nas je ono fizičko, ono koje se može vidjeti, opipati i izliječiti. Sve ostalo je stres ili vam je ‘nešto u glavi’.


Defektologinja Leila P. dijeli svoju priču o disfunkcionalnoj obitelji, gubitku motivacije i apetita, o suicidalnosti, o moći ženskog prijateljstva, ali i o početku uzimanja antidepresiva sa 16. godina.


U nastavku pročitajte utječe li terapija na libido i seks, iskorištavaju li partneri žene koje se bore s vlastitim usponima i padovima mentalnog zdravlja te saznajte koji korisni trikovi psihoterapije vas mogu vratiti u ‘ovdje’ i ‘sada’.


Iako se čini da se danas posvuda priča o mentalnom zdravlju, mnoga pitanja u intervjuima i razgovorima su bazična te ne potiču na razmišljanje i autorefleksiju. Sve mi smatramo da smo dobro i da smo ‘zdrave’ – možda je vrijeme da si priznamo da je okej ne biti okej.

S koliko godina si primjetila da nešto ‘ne štima’? S kakvim simptomima si se suočila i koliko dugo si se s njima borila?


Veoma rano, na početku osnovne škole. Mama je često govorila da sam bila tužno dete. Ne bih mogla da izdvojim neke posebne simptome, dugo sam mislila da sve to osećam i doživljavam jer sam preosetljiva i drugačija od ostale dece.


Prvi ozbiljniji simptomi depresije su mi se javili u 16. godini nakon raskida s prvim dečkom. Raskinuo je sa mnom na jako ružan, bolan način i prosto nisam znala šta ću sa svom tugom koju sam osećala. Potičem iz vrlo disfunkcionalne porodice pa sam i na tom planu oduvek imala gomilu problema i vučem brojne traume, ali taj je raskid bio najveći okidač. Nisam mogla da spavam mesec dana, izgubila sam apetit, nisam želela da ustajem iz kreveta, da idem u školu i sl.


Tada sam se, na mamin nagovor, obratila za pomoć psihološkinji u lokalnom domu zdravlja, međutim, to se nije dobro završilo. Psihološkinja nije bila preterano zainteresovana za rad sa mnom, tako da sam, posledično, i ja izgubila želju za razgovorima. Kroz par meseci mi se stanje drastično pogoršalo pa sam, nakon pokušaja suicida, završila u dnevnoj bolnici za adolescente. Tad mi je prvi put dijagnostikovana depresija i tad sam se prvi put susrela s antidepresivima.


Jesu li osobe iz tvoje okoline (obitelj, prijatelji/ce) počele primjećivati da se nešto događa, jesu li ti nešto rekle, ili su se pravile da je sve u redu?


U mom slučaju je to bilo jako očigledno, bila sam toliko loše da su svi u okruženju primećivali da nešto nije u redu, uprkos mojim naporima da to sakrijem. Drugarice su bile jako podržavajuće i neosuđujuće, iako smo imale samo 16 godina i nismo imale pojma šta je depresija ili bilo koje drugo mentalno oboljenje, to nam je bilo nekako apstraktno.


Ipak, najteže je bilo mojim roditeljima, dugo nisu želeli da priznaju i prihvate da nisam bila dobro jer bi to značilo da su podbacili u roditeljskoj ulozi. Mada, kao što sam rekla, dinamika odnosa u mojoj porodici je oduvek bila jako narušena, što je pogodovalo razvijanju, a kasnije i pogoršanju mojih tegoba.

Kako se nositi s onim osobama (iz obitelji ili kruga prijateljica) koje ne razumiju tvoju bitku s mentalnim zdravljem, s onim osobama koje su „nedokazane” i kojima je mentalno zdravlje „glupost”?


Zaista mi je bezveze da odgovorim nikako, ali to je moj odgovor. Postoje ljudi koji prosto ne mogu da shvate šta su mentalni poremećaji i da oni nisu stvar uobrazilje, razmaženosti, lenjosti itd. Dugo mi je trebalo da shvatim da neki ljudi jednostavno ne razumeju s čim moram da se nosim svakodnevno, koliko god se ja trudila da im objasnim… i to je u redu, dokle god mi ne prilepljuju različite epitete.


Na negativne komentare sam davno prestala da se osvrćem jer ja znam koliko sam radila na sebi da bih mogla da radim stvari koje su se drugima podrazumevale – za početak, da ustajem iz kreveta bez osećaja težine u grudima, da idem u banku, da koristim prevoz, da idem na posao svaki dan i sl.


Jesu li tvoji partneri/dečki iskorištavali činjenicu da si imala problema s mentalnim zdravljem u smislu da su tobom manipulirali, da su ti branili stvari, omalovažavali te, prijetili ti ili te ucjenjivali?


Da, apsolutno. Iskorišćavali su to na najrazličitije načine. Najdominantniji način svakako je bila manipulacija – lako je manipulisati ranjivom osobom čije raspoloženje i samopouzdanje zavise od toga koliko je drugima bitna. Moram da spomenem da sam često bila ostavljana, jer sam, kako su moji partneri govorili, bila previše. Previše tužna, pretpostavljam.

Kada i kako si se odlučila na razgovor sa stručnom osobom (psihologom/psihijatrom)? Jesi li našla stručnu osobu preko interneta ili po nečijoj preporuci (prijateljice ili doktora/ice)?


Kao što sam već spomenula, inicijatorka mog lečenja je bila moja majka i na tome joj beskrajno hvala. Dok sam bila mlađa, ona mi je pronalazila doktore i terapeute, a sadašnjeg terapeuta, koji je ujedno i psihijatar koji mi vodi farmakoterapiju, pronašla sam preko interneta. Neko od njegovih pacijenata je podelio iskustvo sa terapije i napisao je „da mu je doktor izlečio dušu”.


Taj komentar mi je bio nekako upečatljiv pa sam poželela da odem na razgovor i da vidim da li i meni može da pomogne. Na moje veliko zadovoljstvo, jeste, prezadovoljna sam njegovim pristupom, za devet meseci mi je pomogao više nego svi prethodni terapeuti zajedno.

Razgovorna terapija (Gestalt) je na našim prostorima najrasprostranjenija i mnogi/e su čuli/e za nju. Je li i tebi pomogao taj vid psihoterapije ili možda neki drugi (KBT, somatska terapija, terapija plesom...)?


Najviše mi je pomogla sistemska porodična terapija na koju trenutno idem, a pre nje sam išla na REBT. REBT mi je dosta pomogao kod anksioznosti i napada panike, ali sam shvatila da za mene ipak ne može da uradi više od toga, a bilo je dosta gorućih problema na kojima je trebalo raditi.


Kroz studije sam imala priliku da učim o različitim psihoterapijskim modalitetima, pa sam shvatila da geštalt nije my cup of tea, ali znam dosta ljudi kojima je pomogao.

Možeš li podijeliti dvije najvažnije stvari koje si naučila na terapiji?


Da je postavljanje granica osnova svakog zdravog odnosa i da neke stvari prosto treba prihvatiti takvim kakve jesu – ne možemo ih promeniti.


Ovo drugo i dalje učim, po prirodi sam control freak i dugo sam živela u zabludi da na sve mogu da utičem, što je rezultiralo katastrofalnim paničnim napadima.

Spomenula bih i treću stvar jer mislim da je jako bitna – zdrava odgovornost. Zdrava u smislu da sam naučila da preuzimam odgovornost za stvari za koje to treba da radim, a da je ne nabacujem sebi u situacijama na koje zaista ne mogu da utičem i u kojima ništa nije do mene.

Na našim prostorima postoji velika stigma oko psihofarmaka (lijekova za mentalno zdravlje). Nedavno sam pročitala u jednoj grupi komentar (mlade!) žene koja je zabranila svojoj majci da, po savjetu doktorice, pije Valium jer joj majka „nije luda”. Lijekovi i „ludost” su kod nas sinonimi, što je velika šteta. Jesi li ti ikada pila lijekove, ako su ti bili prepisani? Jesu li ti pomogli (ako da, nakon koliko vremena)?


Meni su lekovi baš puno pomogli. Pijem ih od 16. godine, s kraćim prekidima. Za ovih skoro trinaest godina sam promenila oko osam terapija i mogu reći da mi trenutna najviše odgovara. Privikavanje na lekove kod mene obično traje dve nedelje, nakon toga počinjem da osećam sitne promene, ali puno dejstvo lekovi ispolje nakon šest meseci.


Da li i kako treba piti lekove zavisi od samih tegoba, njihovog trajanja, intenziteta i posledica koje ostavljaju na psihofizičko i socijalno funkcionisanje osobe.


Mislim da, pored psihoterapije, adekvatna farmakoterapija može da učini mnogo. Hemijski disbalans u mozgu će najbrže i najbolje srediti odgovarajući lekovi, a to je jako bitno da bi kasnije s pacijentom mogla da se radi psihoterapija.


Osobi koja nema snage da ustane iz kreveta, istušira se, jede i priča, razgovor neće značiti previše. Lekovi direktno utiču na voljno-nagonske dinamizme pa je u situacijama kada su oni narušeni farmakoterapija prva pomoć.


Farmakoterapija sama po sebi nije rešenje, njom se najčešće rešavaju posledice. Da bi došlo do otklanjanja uzroka, neophodan je i psihoterapijski rad.


Problem sa psihoterapijom je taj što je skupa pa samim tim i mnogima nedostupna, a to zaista ne bi trebalo da bude tako jer je briga o mentalnom zdravlju potreba, a ne luksuz.

Koje su bile reakcije tvoje okoline na to da piješ lijekove za mentalno zdravlje? Jesu li bile pozitivne i pune podrške, negativne i osuđujuće ili nešto treće? Kako je reagirala osoba do čijeg mišljenja ti je najviše stalo?


Mojim roditeljima je činjenica da su mi u tako mladim godinama prepisani lekovi bila poražavajuća i plašili su se reakcija okoline pa su mi zabranili da ikome govorim da pijem lekove. Mene samu je bilo sramota što sa šesnaest godina moram da pijem lekove. Cela situacija mi je bila jako strašna jer ništa nisam znala ni o depresiji ni o lekovima koji se prepisuju za njeno lečenje.


Mislim da sam drugaricama rekla pre šest godina, kao i uvek, bile su maksimalno podržavajuće. To što pijem lekove su videle kao deo mog puta ka izlečenju.

Na forumima možemo čitati o iskustvima ljudi koji se žale da su se osjećali poput „zombija” ili poput „biljke” kada su bili na lijekovima. Ljudi se obično tako osjećaju ako piju lijek koji im ne odgovara ili ako je doza lijeka prevelika. Što bi preporučila onima koji se boje lijekova (a potrebni su im)? Jesu li lijekovi za mentalno zdravlje zbilja bauk?


Nisu. Ako osete da im mentalne tegobe ozbiljno narušavaju kvalitet života, zaista bi trebalo da s lekarom popričaju o uvođenju lekova. Da, period privikavanja ume biti gadan, nuspojave su različite, simptomi bolesti se u periodu privikavanja pojačaju, ali to brzo prođe.


Ako ne prođe te ako i uz lekove ne primetite poboljšanja, razgovarajte s terapeutom o promeni terapije. Kao što sam rekla, promenila sam osam terapija dok nisam došla do ove koja mi u potpunosti odgovara.

Koji su simptomi pogoršanja mentalnog zdravlja koji bi ljude mogli iznenaditi?


Ja sam bila školski primer depresivne osobe. Gubitak motivacije i smisla, suicidne misli, osamljivanje, razdražljivost, nesanica i gubitak apetita samo su neki od simptoma zbog kojih je svaki od doktora koje sam promenila mogao samo da mi dijagnostikuje teži oblik depresije.


Što se tiče nekih suptilnijih simptoma koje sam primetila radeći s ljudima koji imaju neku od mentalnih bolesti, spomenula bih prejedanje – ljudi često hranom pokušavaju da utole emotivnu glad, da poprave sebi loš dan ili da se nagrade. Skroz je u redu da se povremeno oraspoložimo parčetom čokoladne torte, ali ako uvek kad se osetimo loše posegnemo za hranom, i to najčešće nezdravom, nešto nije u redu i treba zagrebati ispod površine.


Često menjanje partnera i, generalno, nestabilni međuljudski odnosi bi takođe mogli da ukazuju na pogoršanje mentalnog zdravlja.

Kada imaš loš dan ili period, kada imaš osjećaj da se stari problemi opet pojavljuju, koje korake poduzmeš kako bi si pomogla i kako bi se vratila na pravi put?


Normalno je imati loše dane, svakome od nas naiđe loš dan, nedelja, mesec. Kad mi se tako nešto dogodi, uglavnom sebi govorim da će proći, nemam nikakav poseban mehanizam za nošenje s tim.


Ako vidim da loši dani traju, da se loše osećam i da ne mogu s time da se izborim sama, zakazujem razgovor s doktorom da se stvari ne bi dodatno pogoršale. Istraumirana sam ranijim depresivnim epizodama jer su bile zaista ozbiljne, pa na prvu naznaku nečeg sličnog odlazim na razgovor s doktorom.


A pored toga imam i neke male trikove – zapišem na papir svoje dosadašnje uspehe, kroz šta sam sve morala da prođem i sa čime sam morala da se nosim, shvatim da sam carica jer sam uprkos svemu ja izašla kao pobednica, a ne tamo neka bolest. To sebi ponavljam uvek kad se osetim loše.


I stalno sebi govorim da će sve proći.

Kako ti se život počeo mijenjati kada si počela dovoditi mentalno zdravlje u red?


Sve kockice su se nekako posložile – dobila sam posao koji sam uvek želela, obnovila sam prijateljstva koja sam zapostavila dok sam bila loše, na vreme sam izašla iz veze koja nije bila dobra po mene. Izbegavam stvari koje mi unose nervozu, klonim se drame, ljudi koji od svega prave neku famu, i mogu ti reći – konačno sam mirna, a to je sve čemu sam u životu težila.

Kako su se padovi i usponi tvog mentalnog zdravlja odrazili na tvoj seksualni život? U slučaju da si uzimala lijekove, jesu li imali utjecaja na tvoj libido i seks?


Različito su se odražavali, bilo je perioda kad mi uopšte nije bilo do seksa, a bilo je i perioda kad sam imala seks samo da bih osetila malo bliskosti – pokušavala sam da se osetim bolje, međutim, nikad nije upalilo.


Pretposlednja kombinacija lekova je jedina uticala na libido i to vrlo negativno, nisam imala želju za seksom, a i kad sam pokušavala da ga imam, nisam osećala ništa. Trenutna kombinacija lekova je sve to dovela u red.

Ako si u vezi, je li tvoj sadašnji partner ima razumijevanja za tvoje mentalno zdravlje, odlaske psihologu/inji, lijekove i loše dane kada te zadese? Koliko ti znači potpora partnera – što bi savjetovala onim osobama koje su u vezi s nekim tko nema razumijevanja?


Nisam u vezi, ali ću pokušati da odgovorim na pitanje – podrška partnera je jako važna i nisam sigurna da veza između osobe koja ima problema s mentalnim zdravljem i osobe koja nema razumevanja ima bilo kakvu budućnost. Uvek naglašavam da razgovor sve rešava, ali ako ni posle razgovora ili nekoliko njih, partner ne menja ponašanjedump him, sis. Naići će neko ko razume i ko će biti tu.

Možeš li podijeliti koji savjet o smirivanju kada imaš napadaj panike, anksioznsti ili kada si pod većim pritiskom stresa?


Prethodna terapeutkinja me je naučila kako da dišem u tim situacijama. Takođe koristim tehniku uzemljenjapobrojim pet stvari koje vidim, četiri koje mogu da dodirnem, tri koje čujem, dve koje mogu da osetim i jednu koju mogu da okusim. Tako sklanjam fokus s anksioznosti i anticipiranja najkatastrofalnijeg mogućeg scenarija te prebacujem ga na sadašnji trenutak.

Na kraju, što želiš reći svim (mladim i starim) ženama i muškarcima koje/i ovo čitaju? Što bi im preporučila i savjetovala od srca?


Ukoliko se bore sa nekom od mentalnih bolesti, poručila bih im da ne odustaju od sebe jer sebi to duguju. Put ozdravljenja je težak i dugo traje, ali duguju sebi da budu srećni. Mogu da budu okej. Zvučim kao neki life coach, ali zaista je tako. Ja bih volela da mi je neko na početku moje borbe rekao da sve može da bude okej.


Ako vam doktor, odnosno terapeut, ne odgovara, zamenite ga, a ako vam farmakoterapija ne pomaže, zatražite drugu.

Menjajte, tražite, pokušavajte, ovo vam govorim iz ličnog iskustva.

Samo nikada ne odustajte od sebe.


1 comment